Kada se govori o potencijalnim katastrofama često se kao jedan od egzistencijalnih rizika uzima opasnost od nuklearnog oružja. Uništenje koje ono može da donese predstavlja vrhunac usavršavanja oružja koje je zamah dobilo sa novim tehničkim izumima u ranom kapitalizmu. Industrijska proizvodnja u moderni je stvorila uslove da nastane totalni i globalni rat, a svoj epilog je dobila u avgustu 1945. godine, što je jasno obeležilo kraj jedne epohe. Nakon kraja Drugog svetskog rata, ništa više nije moglo biti isto. Ako se poslužimo Bodrijarom, simulakrum proizvodnje zamenjen je simulakrumom simulacije – koda.

Bodrijar od renesanse do danas razlikuje tri simulakruma: simulakrum podražavanja, simulakrum proizvodnje i simulakrum simulacije. Simulakrum nije kopija realnosti, on postoji kao istina za sebe, u samoj hiperrealnosti. Simulakrum se mora posmatrati kroz političku ekonomiju znakova. U renesansi, znak dobija vrednost kroz podržavanje starih znakova. To nastaje postepenom zamenom feudalnog poretka buržoaskim, i nestankom obaveznih znakova po staležima srednjeg veka. Znakovi se umnožavaju i prenose na novo bogatije stanovništvo. Tako sa "prirodnim" nastaju i "lažni" znakovi koji podražavaju ove prve. Stvara se jedna mašinerija pozorišta koje se nameće celom društvenom životu. Sa industrijskom revolucijom nastaje simulakrum proizvodnje. Nuklearno oružje je njegov konačni produkt. Sa prvim fabrikama za masovnu proizvodnju, novi znak ne nosi kastinsku tradiciju i nije mu potrebno podržavanje. On se proizvodi od samog početka na veliko. Postojanje dva ista n predmeta isključuje podržavanje i stvara ekvivalentnost. Menja se status proizvoda i proizvođača, i upravo je revolucija u tome što mogu postojati dve potpuno iste n stvari. Nova tehnologija tako ne postaje samo sredstvo za masovnu proizvodnju robe, već medij koji stvara modele sa iznijansiranim razlikama. Poredak proizvodnje nestao je u operativnoj simulaciji.

Simulakrum simulacije je takođe istinit kao i ostali simulakrumi. On nastaje sa prvom digitalnošću, ili kako to kaže Bodrijar, kada digitalnost postaje princip, a DNK prorok. Odličan primer za simulakrum simulacije, tj. koda jeste upravo nuklearno oružje. Nuklearno oružje predstavlja hiperrealnost, ono je znak. Realna upotreba atomskih bombi završila se onog trenutka kada je i počela – šestog i devetog avgusta 1945. godine. Istog trenutka kada je novo oružje pobedilo japanski fašizam, ono je prešlo u sferu hiperrealnosti Hladnog rata. Jasno stavljanje do znanja japanskom vojnom vrhu da je dalji rat besmislen, ujedno je stavilo do znanja Staljinu da njegovi privremeni prijatelji imaju nešto mnogo opasnije od njegovih tenkova u Evropi. Svet se tada zauvek promenio.

Do kraja Hladnog rata proizvodnja nuklearnog oružja se nastavila neverovatnom snagom, ali njegova upotreba nije bila realna, ono je postalo jasno vidljiv znak. To ne znači da ono nije bilo istinito. Ono je kreiralo imaginarno na svim poljima, postalo prava simulacija. Moć slike je postala jača nego ikad, a u njoj je nuklearno oružje pronalašlo svoj potpuni iskaz. Cela predstava Hladnog rata je bila simulakrum simulacije. Nakon Hirošime i Nagasakija za korišćenjem nuklearnog oružja nije ni bilo potrebe, jer se ono već nalazilo u imaginaciji svih učesnika. Svaki film, roman ili (uopšte) tekst predstavlja simulaciju. Ranija oružja nastala u simulakrumu proizvodnje su bila iznijansirana, kroz različite modele su nosila različitu "snagu". Hiperealnost nuklearnog oružja je to zbrisala. Nijanse su usled razornosti postale nevažne. Nuklearno oružje nije funkcionalno, ono ne služi, ono testira. Ono se poigrava sa stvarnošću. Po svemu sudeći, ono je postalo obična informacija od nula i jedinica.