Nafta je crna uljasta materija koja je nastajala u utrobi naše planete tokom miliona godina, od svega onoga što je planeta odlučila da u nekom momentu proguta. U uslovima visokog pritiska i temperature, a u odsustvu svetlosti i kiseonika, formirani su ogromni depoziti visokoredukovanih ugljovodonika, koji u sebi skladište izuzetnu količinu hemijske energije. Naslage nafte nastajale su tokom miliona godina, a biće, prema svim prognozama, potrošene za nepuna tri veka, pedesetak godina od danas. Osim što predstavlja šamar održivom razvoju, periodične katastrofe nas podsete da je eksploatacija naftnih rezervi planete veoma rizičan način proizvodnje energije.

Kada je u aprilu 2010. godine došlo do havarije na naftnoj platformi kompanije Britiš Petroleum (British Petroleum) u Meksičkom zalivu, niko nije ni slutio da se sprema najveća katastrofa te vrste u dosadašnjoj istoriji eksploatacije nafte. Neuspeli pokušaji da se umanje finansijski gubici i da se umanji štetan efekat na okolinu ređali su se jedan za drugim. Problem je uskoro postao dovoljno veliki da je postao interesantan medijima, političarima i javnom mnjenju koje je oduvek bilo ljubitelj vesti o katastrofama. Ipak, ono što je nauku zabrinulo na prvom mestu bilo je kako sprečiti eskalaciju te ekološke katastrofe. Suprotno potajnim nadanjima medija da će udar na okolinu rasti, a samim tim i rejting vesti o naftnoj mrlji, naučnici su se organizovali u timove zajedno sa inženjerima u nameri da spasu što se spasti može.

Glavni problem sa naftom je što ona iz bušotine izlazi pod izuzetno visokim pritiskom. Taj pritisak potiče od džepova gasa koji se nalaze iznad sloja nafte na velikoj dubini, a naftne bušotine se obično prave tako da taj pritisak bude maksimalno iskorišćen. Ovaj efekat odmah je učinio jasnom činjenicu da prosto zapušavanje bušotine najverovatnije ne dolazi u obzir. Nafta je hidrofobna (ne meša se sa vodom) i lakša je od vode tako da pluta na površini kao masna skrama. Ovo je izuzetno opasno za živi svet koji zavisi od vode, jer da bi, na primer, ptice koje se hrane ribom došle do vode, moraju proći kroz sloj nafte. Hemijski sastav nafte podrazumeva prisustvo jedinjenja koja deluju neurotoksično (niži alkani i ulja), citotoksično (aromatična jedinjenja) i koja su lepljiva (teška ulja i voskovi) pa otežavaju kretanje i disanje životinja. Zbog ovoga je većina životinja koja dođe u fizički kontakt sa naftom osuđena na propast. Što se biljnog i planktonskog dela biocenoze tiče, on je manje ugrožen, jer je nafta uglavnom lokalizovana na površini, ali dugotrajno prisustvo nafte blokira prolazak Sunčeve svetlosti i ometa rast podvodnog bilja. Takođe, jeran mali broj jedinjenja iz nafte delimično je rastvoran u vodi. Osim ovih osnovnih fizičkih i hemijskih štetnih uticaja nafte, postoje i drugi, ekonomski, socijalni i politički efekti izlivanja nafte, ali oni nisu tema ovog izdanja.

Da ne ispadne da je autor potpuno hladan prema neizbežnoj činjenici da su milioni dolara sirove nafte mogli otići u nepovrat, vredi pomenuti da postoje specijalne tehnologije kojima se izlivena nafta reciklira i time se umanjuju ekonomski gubici. Pre svega 90% nafte ostaje da pliva na površini mora, te se ona može „usisati“ zajedno sa površinskim slojem morske vode, a zatim, tokom destilacije, ta voda će otpariti i gubitak u preradi nafte je minimalan. Ovaj postupak može se olakšati posipanjem adsorbensa u prahu, koji za sebe fizički vezuje naftu i kasnije se jednostavno prikuplja. Međutim, najveću opasnost predstavlja onih 5-10% nafte koja dospe u prioblani region, zato što tamo praktično sva vodena masa predstavlja pomenuti površinski deo morske vode. Priobalni sistemi su daleko složeniji od ekosistema na otvorenom moru, tako da prisustvo nafte u njima nije lako sanirati. Najbitniji faktor u ovim ekosistemima je zemljište, koje nije prisutno na pučini. Zemlja može napraviti mikroskopske rezervoare nafte koji se kasnije oslobađaju veoma dugo, stvarajući tako efekat dugoročne toksičnosti. Vrste koje se hrane iz mora, a žive na obali doprinose raznošenju naftnih derivata i širenju kontaminacije. Mikroflora zemljišta se takođe menja, javljaju se nove vrste mikroorganizama i te promene ne moraju uvek biti povoljne za ekosistem. Konačno, sva nafta koja se adsorbuje na zemljište nepovratno je izgubljena i neisplativo je regenerisati je.

Ovakva krizna situacija pruža mogućnosti da se isprobaju neke nove tehnologije. Baš kao u nekakvom holivudskom filmu, pojavljuju se brilijantnil ljudi, izumitelji, naučnici, obični ljudi, sa manje ili više dobrim idejama kako se problem može rešiti. Bioremedijacija je grana biotehnologije koja se bavi oporavljanjem narušenih ekosistema i puno ljudi upravo iz ove grane nauke ponudilo je rešenja za nastalu situaciju. Najperspektivniji su tradicionalni biotehnološki pristupi, koji podrazumevaju da se izaberu one vrste organizama i mikroorganizama na koje nafta nije štetno delovala i koji se hrane naftom i da se u laboratorijskim uslovim namnože, a zatim puste u oblasti koje su zagađene naftom. Tako na primer neke vrste bakterija mogu koristiti samo naftu u svojoj ishrani, pa kada se njihov broj ciljano uveća, one smanjuju štetan učinak nafte. Postoje planovi obnavljanja kolonija ptica koje su stradale od nafte, kao i riba koje su ili pobegle iz oblasti ili umrle od trovanja. Sve u svemu, biologe čeka naporan posao nakon što se nered očisti.

Nažalost, u prirodi čoveka je da uči na greškama. Takođe, najviše se nauči na onim najvećim greškama. Niko ne može sa sigurnošću da proceni efekte ove istinski ogromne katastrofe. Ona se dogodila, na sreću ili nesreću u jednom delu mora koji je relativno izolovan, pa se očekuje da će i posledice biti relativno izolovane, ali će zato oporavak oblasti biti teži, jer polutanti nemaju kuda da odu i koncentracija im se neće smanjiti brzo. Veliko pitanje na koje će samo vreme dati odgovor je dugoročna toksičnost stabilnih jedinjenja iz nafte. Mutageni, kancerogeni, teratogeni i drugi genotoksični konstituenti drevnog „crnog zlata“ nisu nikada proučavani u kontekstu masovnih kontaminacija, već samo u laboratorijskim uslovima, na pojedinačnim i trivijalnim vrstama, poput miševa, pacova i drugog laboratorijskog življa. U kriznim situacijama stopa evolucije se dramatično uvećava, pa će se karakteristike vrsta koje žive u pogođenom regionu svakako menjati u narednom periodu. Neke vrste možda još nisu ni poznate naučnoj javnosti, a sada će biti nepovratno izgubljene. Druge, pak, možda postanu poznate upravo zbog ove katastrofe, kada se u narednim godinama oblast bude detaljno proučavala ili kao posledica mutagenih hemikalija. Iako sa ove vremenske distance ovaj nemili događaj deluje katastrofalno, priroda je trpela i daleko veće katastrofe. Upravo u tom regionu sveta je, kako se smatra, pre 65 miliona godina pao meteor koji je naznačio kraj ere dinosaurusa. Konačno, postavljaju se i filosofska pitanja – Je li na nama da umanjimo svoj ekološki „otisak stopala“ i da ničime ne utičemo na ostatak biosfere ili imamo pravo da svojim delovanjem izazivamo masovne promene poput ove? Oba gledišta su verovatno jednako neispravna.

U sećanji ljudi ostaje pad akcija britanske kompanije, skok cene goriva, užasni prizori predela kontaminiranog naftom, uzajamna optuživanja koncesionara, a o suštinskim i filosofskim aspektima ontologije katastrofa u moderno vreme raspravljaće samo mali krugovi ljudi, poput diskretnih heroja, naučnika i inženjera koji su sprečili dalje širenje naftne mrlje u Meksičkom zalivu.