Svake godine, od početka leta, pa do kraja godine, održavaju se međunarodne olimpijade iz fizike, matematike, informatike, astronomije i drugih naučnih disciplina, svetska takmičenja na kojima timovi od četiri do šest učenika srednjih škola predstavljaju svoje zemlje. Poslednjih nekoliko godina timovi srpskih srednjoškolaca se sa pomenutih međunarodnih svetskih, kao i evropskih ili balkanskih takmičenja, vraćaju sa više medalja, među kojima se neretko javlja i pokoja zlatna medalja [1]. O uspesima na takmičenjima se piše sa velikom pažnjom u medijima. Takav uspeh je svakako značajan za svaku državu, ali samo ako država uspe da proprati uspeh podrškom u vidu daljeg obrazovanja i usavršavanja. Međutim, najlakši oblik pomoći preovladava. Velike novčane nagrade i podjednako visoke stipendije se dodeljuju bez ikakvih obaveza prema srednjoškolcima. Svakako da je novčana pomoć dobrodošla, ali ono što je cilj ovog članka je da razmotri da li postoje bolji načini za ulaganje novca u mlade talente. Pre nastavka treba pomenuti da motivacija za pisanje ovog članka nikako nije zavist, jer je sam autor dobitnik stipendija i učesnik programa koji se pominju u daljem tekstu.

Jedna od institucija koja se bavi stipendiranjem i nagrađivanjem mladih talentovanih ljudi je Fond za mlade talente, deo Ministarstva omladine i sporta, koji je osnovan 2006. godine, a ozvaničen 2008. godine. Na prvom konkursu Fonda, za medalju osvojenu na nekoj od svetskih olimpijada se tada dobijalo od 1.000.000 dinara za zlatnu do 500.000 dinara za bronzanu medalju. Nagrade sa poslednjeg konkursa su po zvaničnim podacima Fonda [2] pet puta manje, ali su i dalje velike u poređenju sa prosečnim platama građana Srbije. Po istom izvoru, može se izračunati da je samo za potrebe nagrada za takmičenja iz budžeta potrošeno oko 100.000.000 dinara, tj. oko 1.000.000 evra. Da, pojedinačne nagrade svakako jesu smanjivane iz godine u godinu, ali je i broj osvajača na svim nacionalnim i međunarodnim takmičenjima porastao sa 437 iz 2008. godine na skoro 700 učenika u 2009. godini. Svakako da, ako je cilj nagrađivanja bio da Srbija i srpski đaci budu brojniji i uspešniji na takmičenjima putem motivacije novcem, se može zaključiti da je ovaj projekat uspeo.

Većini profesora koji drže privatne časove je poznata činjenica da su u prethodnih par godina učenicima porasle ambicije. Postali su zainteresovaniji za postizanje uspeha na takmičenjima, nego što su bili posvećeni savladavanju školskog gradiva radi prelazne ili bolje ocene. Ova promena je korerirala sa porastom visine nagrada za postignute uspehe. Uspeh na takmičenjima se često doživljava i kao uspeh cele škole, pa se neretko dešava da učenici automatski dobijaju dobre ocene, i to ne samo iz predmeta iz kog se takmiče. Ne bi trebalo zaboraviti i činjenicu da se više nagrada na takmičenjima (posebno medalje na olimpijadama) ceni pri prijavi za upis na svetske prestižne fakultete, pa tako kandidati sa prethodnim uspehom na takmičenjima imaju dodatne “poene”.

Nagrada Fonda za mlade talente, kao i neke druge državne stipendije, osvajačima medalja ne postavljaju nikakav uslov. Suprotno tom slučaju su studenti koji su postali stipendisti već pomenutog Fonda, koji su dobili po 673.000 dinara za studiranje na osnovnim, master ili doktorskim studijama nekog univerziteta u Evropskoj uniji. Jedan od uslova za stipendiranje bio je potpisivanje klauzule da će se po završetku istih studija vratiti u Srbiju i zaposliti na minimalni period od pet godina, što je jedan od primera kako se uložen novac u talentovane ljude kroz njihovu edukaciju na nekim boljim univerzitetima može vratiti Srbiji kroz primenu njihovog znanja. Nažalost, studenti koji su već završili svoje studije, čak i kada iskažu želju da se zaposle u Srbiji, povremeno nailaze na otpor profesora koji radije mesto u istraživanjima daju studentima koji su ostali da se obrazuju u Srbiji. Pomoć od strane državnih stipendirajućih fondova, u vidu obezbeđivanja radnih mesta za studente koje stipendiraju, je izostala.

Pored Fonda za mlade talente, koji daje visoke nagrade i to bez ikakvih postavljenih uslova, postoji još nekoliko stipendija koje zavređuju pažnju svih takmičara. Jedan primer je stipendija Ministarstva za nauku i tehnološki razvoj, za koju je takođe preduslov osvajanje medalje. Ta stipendija, koja trenutno iznosi 20.000 dinara mesečno i traje do kraja osnovnih akademskih studija, za razliku od prethodne, od stipendista traži da godinu za godinom postižu dalje uspehe u vidu održavanja visokog proseka na fakultetu. Takođe, stipendisti stiču pravo na finansijsku pomoć za dalja usavršavanja, kao što su odlasci na međunarodne konferencije ili na naučno-istraživačke prakse u naučne centre širom sveta. Ovakav vid podrške motiviše stipendiste da budu uspešniji tokom studija i pruža im priliku za sticanje dodatnog obrazovanja van granica matičnog univerziteta.

Kao sličan primer stipendiranja može se izdvojiti primer iz tajvanskog sistema školovanja, gde se za zlatnu medalju osvojenu na nekoj međunarodnoj naučnoj olimpijadi dobijalo oko 6.000 američkih dolara za prvu godinu studija, ukoliko ostanu u oblasti iz koje su dobili nagradu [3]. Međutim, analizom koliko se novčano motivisanje učenika za takmičenja i organizovanje trenažnih kampova pre olimpijade zapravo isplati naučnoj zajednici Tajvana, zaključeno je da postizanje boljih uspeha na olimpijadama ne pospešuje kreativno mišljenje, koje je bitno za naučno-istraživački proces. Sistem je promenjen tako što se započelo uvođenje predavanja naučnika u program pripremnih kampova, koji bi prezentovali svoj rad i podsticali kreativno mišljenje, sve u cilju toga da učenike privuku ka naučnom radu i da ih obrazuju za to već u srednjoj školi.

U svetu postoji dosta kampova u kojima srednjoškolac može da nauči principe naučnog rada, ali da i sam učestvuje na nekom projektu. Uobičajeno je da su ti kampovi finansirani od strane države, koja u njima i kroz ulaganje u talente vidi ulaganje u budućnost. Istraživačka stanica Petnica je odličan primer takvog rada sa mladima u Srbiji. Petnica je centar koji danas prima delom finansiranje i od Ministarstva prosvete (ne bez problema poslednjih godina) i od Ministarstva za nauku i tehnološki razvoj, kao i iz drugih izvora. U nju će biti uloženo 7.6 miliona evra za proširenje kapaciteta i nabavku opreme, što pokazuje kako država prepoznaje i ceni razvijanje mladih talenata za nauku radi prosperiteta celog društva. Održavanje visokog nivoa seminara u IS Petnici iziskuje stalna ulaganja i kontinualan napor, te se ulaganja ne smeju završiti sa završetkom ovog velikog projekta.

Nagrađivanje učenika basnoslovnim sumama, bez ikakvog strateškog plana kako njihov talenat stvarno razviti, usmeriti ka naukama i pomoći pri daljem obrazovanju, iako populistički, ne može nikako koristiti naučnoj zajednici čiji će oni članovi verovatno postati u budućnosti. Takođe, trebalo bi razlučiti da takmičenja nemaju sav uticaj na dalju naučnu karijeru talentovanog učenika, pa ni da određuju da li je taj talenat samo usmeren ka automatskom rešavanju zadataka ili se od tog učenika mogu očekivati kreativne ideje u budućnosti. Samo pravilnim razvitkom kroz naučne kampove kao što je IS Petnica, u koju je definitivno potrebno nastaviti ulaganja, ili putem podrške za stručno usavršavanje na sve boljim i boljim institucijama se mladi talenat može pretvoriti u korisnog člana naučne zajednice. Naravno, ako se sredstva već ulože u razvitak jednog mladog naučnika, mora se očekivati da u državi postoje mesto i sredstva da se taj mladi naučnik bavi svojim istraživanjima, ali to je tema za neki drugi članak.

Literatura:

[1] http://www.mg.edu.rs/takmicenja/medjunarodna-takmicenja/medjunarodna2010

[2]  http://www.mos.gov.rs/upload/dl/OMLADINA/Fond_za_mlade_talente/InformacijaFMT.pdf

[3] http://taiwanreview.nat.gov.tw/ct.asp?xItem=930&CtNode=1358