Može se voditi rasprava o tome da li se i koliko dešava da deo naučne produkcije nije u skladu sa implicitnim i/ili eksplicitnim definicijama nauke, ali se ipak mora priznati da postojanje definicija pseudonauke i „prave“ nauke ipak čini mogućim da prilično (naravno, ne uvek i potpuno) jasno razdvojimo ta dva polja. S druge strane, ukoliko bismo želeli da u okviru „prave“ nauke napravimo distinkciju između „bolje“ i „lošije“, „kvalitetnije“ i one koja je to u manjoj meri, nastaju problemi. Intuitivno, neka istraživanja se mogu okarakterisati kao značajnija od drugih; možemo čak i definisati određene kriterijume po kojima ćemo upoređivati različita istraživanja po njihovom uticaju ili potencijalnom uticaju na naučne teorije. Ali moramo i priznati da nijedno istraživanje ne bi moglo da nastane zajebez pomoći onih „drugih“ – niti bi novi koraci u naučnoj teoriji bili mogući bez mnogo rada na „manjim“ problemima, niti bi ovaj potonji mogao da bude više od pukog napipavanja po mraku da nije teorijskih posledica nalaza fundamentalnih istraživanja. Pa ipak, u okviru naučnog obrazovanja se može susresti sa imenima samo nekih naučnika i naučnica i sa samo nekim tekstovima od ogromne naučne produkcije, a prilikom pisanja sopstvenih tekstova, pažljivo biramo koga ćemo citirati. Verovatno se možemo složiti da tako mora biti makar iz praktičnih razloga. Može li se onda otići i korak dalje i reći šta je to ne samo „dobro“ ili „bolje“, već šta je najbolje od posla koji se obavi u naučnoj zajednici?

Prestižne nagrade poput Nobelove nagrade ili Fildsove medalje verovatno su najpoznatiji i najuticajniji pokušaji da se kaže da je nešto u određenim naučnim konkurencijama najbolje. Ipak, koliko dobro možemo odrediti šta je to i odakle uopšte potreba za tim? Da krenem od prvog dela pitanja: svakako možemo intuitivno prilično jasno uvideti šta je učinilo fundamentalan uticaj na budućnost svoje i srodnih naučnih disciplina – očigledno je da je, recimo, naučno znanje koje su proizveli Njutn, Ajnštajn ili Plank poslužilo kao osnov buduće fizike, a da je njeno glavno fundamentalno interesovanje posle svakog od njih postajalo objašnjavanje rezultata i opisivanje fenomena koji se ne uklapaju u njihove teorijske okvire. Takođe, zahvaljujući strogim pravilima naučnog referiranja na druga istraživanja, možemo izmeriti koja su to i čija istraživanja najuticajnija u aktuelnom trenutku. A šta dobijamo kada spojimo te dve stvari – intuitivni uvid u domen fundamentalno značajnog i kvantifikaciju aktuelnog? Deluje kao da bi trebalo da dobijemo odgovor na pitanje koga nagraditi – ako za primer uzmemo Nobelove nagrade, videćemo da se dodeljuju u pravilnom relativno kratkom vremenskom intervalu (jedna godina), ali obično ne za dostignuća iz perioda između dva dodeljivanja već za dostignuća na većoj (ali ne previše većoj) vremenskoj skali (iako formalno nije tako, već je to posledica slobodnog tumačenja procedure od strane Kraljevske švedske akademija nauka i odgovarajućeg tela u okviru Karolinska instituta, da se zadržim na naučnim disciplinama). No, dva pomenuta sabirka koja treba da rezultiraju laureatom nije lako sabrati (ako je uopšte moguće – a rekao bih da nije). A odokativno procenjivanje (spektrošacometrija u nekadašnjem, a možda i još uvek aktuelnom žargonu nekih petničkih seminara; neologizam nastao od reči spektrofotometrija i ošacovati) ovog zbira omogućava da, s vremena na vreme, slučajno, a možda ponekad i namerno, dođe do očigledne suboptimalne preciznosti rezultata. Preterano oslanjanje na aktuelnost se u prošlosti Nobelove nagrade nije pokazalo najbolje i povremeno su se nobelovska dostignuća već srednjeročno pokazalo nedostojnim prestižne nagrade (što je i dovelo do pomenute fleksibilnosti nadležnih u tumačenju propisa). S druge strane, deluje komično da se nagrada za dostignuća u prethodnoj godini (odnosno za ona koja su se u prethodnoj godini ispostavila za značajna, po slobodnijem tumačenju) tek 2008. godine dodeli za otkrivanje uzročno-posledične veze između virusa HIV i side, a tek 2009. za otkrića koja su dovela do nastanka CCD-a, što je kasnije omogućilo nastanak digitalnih optičkih instrumenata.

Ipak, kao veći problem vidim drugi deo pitanja s početka prethodnog pasusa: čemu uopšte nagrade u nauci? Meni ne uspeva da nauku poistovetim sa takmičenjem u nekoj sportskoj disciplini, a još manje s nečim poput izbora za mis i verujem da je taj neuspeh vrlo koristan po moje bavljenje naukom. U nauci, niko ne mora da pobedi. Štaviše, niko ne treba da pobedi. Ili da odem još dalje, niko ne može da pobedi. Neki radovi će zaista biti citiraniji, neki autori i autorke će objavljivati u cenjenijim časopisima, a poneko će, donevši fundamentalnu promenu u svoju naučnu disciplinu, uspeti i da se nađe među onima s kojima se upoznaje u elementarnom naučnom obrazovanju. No, to nije moguće bez „malih“ istraživanja koja će ponuditi građu koju treba teorijski objasniti na opštijem nivou nego što je domet tih istraživanja. Čemu onda stvaranje utiska da postoje više i manje vredna nauka? Zapravo, čemu stvaranje tog privida takmičenja u polju u kome je rad suštinski zasnovan na saradnji i komunikaciji? Rekao bih da nema razloga da verujemo da je tako nešto, čega su najekstremniji primer nagrade, produktivno po razvoj nauke. Zbog toga, u ovom tekstu o nagradama u nauci želim da kažem i ponešto o Ig Nobelovim nagradama – nagradama za istraživanja koja „prvo učine da se smejete, a onda da razmislite“ – moglo bi se reći da se isto odnosi i na sam koncept dodele Ig Nobelovih nagrada.

Organizacija Neverovatno istraživanje se bavi raznim aktivnostima vezanim za istraživanja koja „čine da se ljudi smeju, a onda razmisle“ (njihova definicija neverovatnog istraživanja), a najznačajnije su dvomesečno izdavanje časopisa Annals of Improbable Research i godišnje dodeljivanje Ig Nobelovih nagrada. S dodeljivanjem nagrada za istraživanja koja „ne mogu ili ne treba da budu ponovljena“ se počelo 1991. godine na MIT-u, da bi se kasnije dodela preselila na Harvard. Ipak, shvatanje sintagme „istraživanja koja ne mogu ili ne treba da budu ponovljena“ od strane komiteta za dodelu nagrade (koji okuplja veoma različite ljude – od dobitnika Nobelove nagrade do slučajnih prolaznika) vrlo je široko i najčešće ne znači da su dostignuća za koja se nagrada dodeljuje toliko loša da nije trebalo da se dese (od ovoga ima značajnih izuzetaka – na primer nagrada za ekonomiju 2009. godine koju je ponelo rukovodstvo najvećih islandskih banaka „za pokazivanje da se male banke mogu brzo transformisati u velike banke, kao i obrnuto – i za pokazivanje da se slične stvari mogu uraditi čitavoj nacionalnoj ekonomiji“). Naprotiv, ideja je da se nagrade dodele za one koji su uspeli da postignu nešto, pri čemu to nešto jeste nekakav rezultat, iako rezultat koji verovatno nikada neće biti nagrađen na neki drugi način. Želja je da se istakne da se retko kada nešto može nedvosmisleno oceniti dobrim ili lošim. Naravno, uslov je i da nešto za šta se nagrada dodeljuje ima veliku verovatnoću da učini da se ljudi smeju, a zatim razmisle o tome. Nekoliko je jako dobrih primera tokom dvadeset jednogodišnje istorije Ig Nobelovih nagrada da smešna dostignuća mogu biti istovremeno i korisna – 2006. godine je Ig Nobelova nagrada za biologiju dodeljena za istraživanja koja su pokazala da ženku komarca malaričara (Anopheles gambiae) jednako privlače miris limburger sira i miris ljudskih stopala, što je zaista postalo korisno otkriće u borbi protiv malarije u Africi; 2003. godine je (ovde doduše više nije reč o nauci) Ig Nobelova nagrada za mir dodeljena Indijcu Lalu Bihariju zato što je, iako formalno zaveden kao mrtav, vodio društveno aktivan život i osnovao Udruženje mrtvih ljudi koji, ne bi li ponovo postali pravno vidljivi, pokušavaju da se izbore sa indijskom birokratijom koja ih smatra za mrtve i svojim porodicama koje uživaju u nasledstvu. Konačno, treba spomenuti i da je od ove godine Andre Gejm prva osoba koja je nagrađena i Ig Nobelovom i Nobelovom nagradom (doduše različitih godina i za različita otkrića, ali je intervju s njim koji se može naći na sajtu Nobelovih nagrada zanimljiv između ostalog i zbog njegovog komentara o svojim neverovatnim istraživanjima koja su deset godina ranije nagrađena Ig Nobelovom nagradom). I kao što istraživanje odnosa komaraca prema smradu ljudskih nogu ili nečiji aktivan posthumni život kod većine uspešno izazivaju smeh, a nešto kasnije nas teraju da se zamislimo nad mogućnošću da se jeftino suzbija širenje malarije ili da ogromnom broju ljudi bude upropašćen život kada se udruže pohlepa rodbine i nesposobnost birokratije, tako je i sve vezano za Ig Nobelove nagrade napravljeno da nas zasmeje, ali i da nas navede da se zapitamo da li je moguće reći šta je kvalitetno, a šta nekvalitetno dostignuće, te da li bi bilo bolje da se naučna saradnja i komunikacija pospešuju takmičenjem ili smehom...

Na kraju, valja nam se okrenuti u naslovu obećanom humoru – kako izgleda dodela Ig Nobelovih nagrada i za kakve se tačno bizarne stvari ona dobija? Tokom godina, „zaštitni znaci“ ceremonije dodele nagrada postali su: Miss Sweety Poo, osmogodišnja devojčica koja onima koji prekorače vreme predviđeno za izlaganje ponavlja „Molim Vas, prestanite. Dosadno mi je“ i to čini dok zaista ne prestanu, pri čemu ni podmićivanje ne pomaže (iako mito uzme ne prestajući da se žali); bacanje papirnih aviona po bini; uručivanje nagrada od strane pravih nobelovaca i nobelovki; mini-opere na naučne teme (ili na temu svetske ekonomske krize 2009. godine); 24/7 predavanja, gde su razne poznate ličnosti iz sveta nauke i književnosti pozvane da u 24 sekunde stručnom terminologijom objasne čime se bave, a zatim da isto učine u sedam reči na svima razumljiv način; kao i rečenica kojom se ceremonija tradicionalno zatvara: „Ako niste osvojili nagradu – a posebno ako jeste – više sreće naredne godine“. Svake godine se dodeljuje deset nagrada, a namera je bila da sada navedem neke od svojih favorita. Ipak, spisak je pretio da postane predugačak, pa je najbolje da jednostavno uputim na:

http://improbable.com/ig/ig-pastwinners.html

Najviše mojih favorita je svakako 2009. kada je ceremonija umnogome bila posvećena Svetskoj ekonomskoj krizi, a pored toga smo imali prilike i da saznamo da irska policija često piše kazne za prebrzu vožnju osobi po imenu Prawo Jazdy (vozačka dozvola na poljskom), kao i da vidimo nobelovce Vofganga Keterlea, Orhana Pamuka i Pola Krugmana kako na licu nose korpe od brushaltera.

Ovogodišnju ceremoniju je moguće pogledati na:

Iako je bacanje papirnih aviona ukinuto iz „bezbednosnih razloga“, Miss Sweety Poo je i dalje tu, kao i tradicionalna mini-opera uz učešće pravih nobelovaca. Uživajte!