Čovekova opsesija kvantifikacijom sopstvenih kvaliteta iskazana je u svakom aspektu njegove svakodnevice. Potreba da odmeri i pokaže drugima svoje sposobnosti, često i na uštrp funkcionalnosti i sadržajnosti njegovih aktivnosti, dovela je do čitave palete priznanja, nagrada i drugih kvantifikatora uspeha. Ovi kvantifikatori, međutim, beznačajni su sa aspekta vremena i njihov značaj bledi kada se poredi sa stvarnom vrednošću nekih ostvarenja za koje jedino dug niz godina može garantovati da su istinski vredna dela.

Ove bolesti nisu pošteđene ni biomedicinske nauke. U želji za dokazivanjem pred relativno ograničenom publikom koja može dati povratnu informaciju o relativnom kvalitetu nekog dela, naučnici guraju sebe ka neistraženim poljima naučne discipline kojom se bave, u nadi da će biti prvi koji će otkriti nešto novo. Baš kao rani geografi i avanturisti koji su brodovima oplovljavali svet u nadi da će otkriti neku novu zemlju i time se proslaviti, savremeni naučnici retko usmeravaju svoje prioritete na realne životne probleme čovečanstva. Nobelova nagrada, koja se danas smatra jednim od najvećih priznanja u nauci, se u zlatno doba nauke dodeljivala za ona istraživanja koja su najviše doprinela napretku čovečanstva. Međutim, u poslednjih deset ili dvadeset godina, odkako je primenjiva tehnologija izgubila korak sa naukom, otkrića za koja su dodeljene Nobelove nagrade nisu našla široku primenu u svakodnevici običnog čoveka. Uglavnom je reč o istinski fascinantnim ali krajnje neupotrebljivim otkrićima. Očekuje se da će ovaj jaz između nauke i tehnologije da raste sve više. Posledica toga biće opadanje interesovanja društva za nauku i rezervisanje nauke za uske krugove društva unutar kojih će naučnici jedni drugima deliti nagrade za otkrića koja samo oni razumeju i samo njima imaju značaja. Na svakodnevnom nivou tehnologija koja je proizašla iz nauke suočila se sa većinom problema današnjice i zadovoljila potrebu čoveka za boljim životom. Zakon tržišta pokazao je da ne postoji više interesovanje za nove proizvode. Zakoni ljudi pokazali su da čovečanstvo nije spremno da prihvati nove grane naučnog progresa kao što su kloniranje organizama, GMO hrana, psihoaktivne supstance u medicini, lečenje pomoću STEM ćelija i mnoge druge koje se danas smatraju za tabu u društvu.
Nije li najveća nagrada Tomasu Edisonu to što danas ne postoji dom bez njegovog izuma – električne sijalice? Nije li najveće priznanje Votsonu i Kriku redovno pojavljivanje dvostrukog heliksa kao sinonima za DNK svuda, od laboratorija do reklama za kozmetiku? Medicinski preparati kao što su aspirin, penicilin, atropin i mnogi drugi spasili su neprebrojivo mnogo ljudskih života. Naša shvatanja načina na koje funkcionišu pojedini procesi u organizmu su imala isti učinak. Transplantacije organa, tretiranje teških povreda, regenerisanje izgubljenih telesnih funkcija itd. – sve su to terapijski pristupi koji su postepeno razvijani tokom dugog niza godina. Ipak, tek poneko od ovih otkrića nagrađeno je kako dolikuje u formalnom smislu tog izraza. Neformalna nagrada za ta otkrića je tiha zahvalnost čovečanstva onome ko ih je otkrio.

Stoga je pitanje za budućnost – treba li dozvoliti da formalne nagrade i priznanja budu indikator uspeha u naučnim krugovima i time rizikovati da nauka ode u neke vode u kojima je više niko ne može pratiti i razumeti i u kojima je niko ne želi finansirati; ili treba usmeriti razvoj nauke dalje od fundamentalnih istraživanja, a bliže svakodnevnim problemima, u jednu inženjersku atmosferu u kojoj bi se favorizovalo izumiteljstvo, pre nego suštinsko razumevanje prirode? Verovatno je da je odgovor negde između ova dva ekstrema i sigurno je da odgovor nije isti za sve nauke. Pojedine naučne discipline su suviše apstraktne da bi bile primenjene u svakodnevnom životu,  poput astrofizike ili kvantne mehanike. Druge discipline, kao što su elektronika ili kibernetika su gotovo potpuno lišene fundamentalnog pristupa i u prvi plan stavljaju primenjivost proizvoda rada. Stoga nagrade dodeljene za ovakve nauke imaju obično veću težinu u očima javnosti, pa je tako više ljudi čulo za Tjuringovu nagradu koja se dodeljuje za ostvarenja u oblasti informacionih tehnologija, nego za Karl Saganovu nagradu koja se dodeljuje za astronomiju.

Kod biomedicinskih nauka glavni problem je kako odrediti šta je to što čini otkriće velikim. Eksperimenti na ljudima nisu dozvoljeni, pa tako puno ideja ostaje u domenu „veoma mogućih“ za primenu na ljudima, ali retko se postiže visok stepen sigurnosti. Takođe, specifičnosti živih sistema otežavaju donošenje čvrstih tvrdnji za koje možemo nedvosmisleno tvrditi da se odnose na sva živa bića. Tako na primer pojedini lekovi tek nakon nekoliko godina pokažu svoje drugo lice i postaje jasno da je njigovo otkriće i razvoj zapravo jedan veliki promašaj. Dodatno, važnost pojedinih bioloških procesa i njivov značaj u svakodnevnom radu i istraživanju prepozna se tek nakon nekoliko godina, katkad i decenija, pa su tako neke od najvećih nagrada dodeljivane naučnicima retroaktivno ili čak posthumno. Otkriće Helicobacter pylori kao uzročnika čira na zeludcu nije nagrađivano čitavih dvadeset godina! Otkrića PCR metode za umnožavanje DNK bez koje je moderna genetika nezamisliva je takođe nagrađeno dugo nakon što je sama metoda otkrivena i primenjena. Razlog ovakvom dugačkom odsustvu nagrade je upravo nepoverenje prema značaju otkrića i visoka doza rezerve kada su u pitanju naučne discipline koje se bave tako delikatnom temom kao što je život.
Najzad, ne može se reći da postoji istinsko merilo kvaliteta naučnog rada. Razlog tome je različitost svakog od nas. Naše potrebe su različite, naši problemi su različiti, naše želje su različite. Možda bi najmerodavnije bilo da naučnici iz jedne naučne discipline dodeljuju nagrade naučnicima iz neke potpuno nepovezane naučne discipline jer bi se tako simulirao značaj nekog istraživanja običnom čoveku. Ili je jedini pokazatelj istinskog značaja nekog otkrića vreme? Uski naučni krugovi će verovatno zauvek imati svoje nagrade i verovatno će drugim ljudima to izgledati kao da jedan ludi naučnik nagrađuje drugog, ali najveće priznanje naučniku gotovo sigurno će biti slava koju stekne zahvaljujući svom otkriću, a u očima širokih narodnih masa. Ponekad će vreme koje je potrebno da se značaj otkrića prepozna biti duže nego vreme koje je dato naučniku na ovom svetu, pa će tako jedan broj naučnika umirati neshvaćen, poput Tesle, a njihova otkrića će ostajati da ih proslave jednog dana kada svet shvati njihovu genijalnost.