Naučni tekstovi i sadržaji se često smatraju teško razumljivim. I kako bi moglo drugačije? Sasvim je očigledno da bi otpočinjanje istraživanja iznova od nivoa koji je razumljiv svim naučnicima (ili svim ljudima) onemogućilo bilo kakav napredak. Oko tog sine qua non naše akumulacije znanja nema nikakve realne dileme. Normalno je i prirodno da naučni tekstovi treba da budu teško razumljivi. Ovo se odnosi čak i na pojedinačnu užu stručnu oblast; lično mogu da kažem da retko naiđem na stručni članak iz oblasti kojima se bavim koji mi je na prvo čitanje razumljiviji više od 75%. (Osnovna poenta je, ako već treba naglašavati, u kvalifikaciji “na prvo čitanje”, zato što je jasno da je razumevanje proces koji zahteva napor i višestruko vraćanje svakom tekstu.) Ako je to tako u istraživačkom kontekstu, onda je utoliko pre za očekivati da će to biti slučaj i u naučnom novinarstvu i popularnim i promotivnim sadržajima.

U istoriji popularizacije nauke ima dosta primera ove vrste konfuzije. Moj omiljeni primer na mikro-nivou se odnosi na velikog američkog pisca Hauarda Filipsa Lavkrafta (1890-1937), koji je bio i sjajan astronom-amater i popularizator nauke, naročito astronomije. Njegov najzreliji organizovani napor u ovom smeru predstavljala je serija članaka o astronomiji u providenškim Večernjim novostima u periodu 1914-1918. Ukupno je izašlo 53 članka u ovoj seriji, koji su sačinjavali zasebnu kolumnu i imali u proseku oko 1750 reči. Interesantno je da je Lavkraft najpre prilično mehanički davao opis stalnih i periodičnih nebeskih pojava karakterističnih za doba pojavljivanja članaka, ali je docnije umnogome proširio repertoar, tako da pored uobičajenih efemerida, nalazimo i na priče o kulturnom značaju astronomije, legende o poreklu imena nebeskih tela i sazvežđa, novosti iz sveta istraživačke astronomije. Posebno šarmantan detalj u potonjim brojevima jeste njegovo ubacivanje poezije na mestima koja su mu se činila prikladnim, i to kako stihova klasičnih pesnika, tako i sopstvenih (prezentovanih kao anonimni). Ova serija članaka prekinuta je u maju 1918. godine, i to upravo iz razloga koji je i danas toliko aktuelan i o kome ovde govorimo. Naime, urednik novina je zahtevao od autora da spusti naučni nivo članaka i uprosti ih “da čak i malo dete može razumeti” (što obično znači “ja ih nisam razumeo”). Lavkraft je ovo glatko odbio i kolumna je prekinuta; ko je ostao više na gubitku, on ili čitalaštvo, nije teško prosuditi – baš kao i u svim sličnim slučajevima.

Zamislimo čemu bi takav stav vodio u drugim velikim sferama ljudske delatnosti. Recimo, šta biste očekivali kad bi novinar pritiskao Useina Bolta da objasni kako on uspeva da trči 100m brže od bilo koga na svetu, ali tako da to bude “razumljivo i malom detetu”? Ili kako bi Rafael Nadal mogao da objasni svoje fantastične poene, ali bez korišćenja stručnih teniskih termina? Kažu da je Mikelanđelo na slično pitanje o svojim skuplturama cinično odgovorio da je to bar jednostavno – uzme se blok mermera i odstrane svi suvišni delovi. I to je verovatno najviše što se može reći u vezi sa bilo kojom kreativnom aktivnošću, a da bude “svima razumljivo”. Zbog čega se održava iluzija da je u nauci kontekst otkrića (da upotrebim jedan od par korisnih termina iz pozitivističke ere) moguće učiniti razumljivijim?

Što se konteksta opravdanja tiče, tu je zadatak istovremeno i lakši i teži. Lakši je zbog toga što je ovde u principu objašnjenje dovoljno niskog nivoa moguće. Procedura empirijskog testiranja naučnih hipoteza nešto je što predstavlja azbuku naučne metodologije i dovoljno je puta izložena u najrazličitijim kontekstima, da bi neki razblaženi destilat svakako mogao biti svima dostupan. Teži zbog toga što to zahteva izvestan stepen filozofskog obrazovanja koji je, nažalost, u današnjem svetu redak, a iz nekog razloga posebno je redak u novinarskim krugovima. Ovo nije samo posledica činjenice da je kvazinauka daleko zastupljenija u medijima od autentične nauke, a filozofska pismenost bi omogućila jednostavnu diskriminaciju između ovoga i posredno podrila taj standardni novinarski etos. Za ozbiljne filozofske teme su medijska ograničenja poput broja karaktera ili korišćene terminologije naprosto neprihvatljiva. Samim tim, mediji će ispoljavati anti-filozofski selekcioni efekat (koji je, inače, očigledan i u njihovom tretmanu drugih tema, van nauke).

U krajnjoj instanci, čak i kad bismo prihvatili argumente populista, jasno je da ta vrsta sveopšte razumljive popularne nauke dostupne polupismenima, četvrtpismenima i nepismenima ne može nikako biti kraj priče. Jasno je da pravo građanstva u istinski razvijenom kontekstu promocije i popularizacije nauke mora imati i ona vrsta sadržaja koja je usmerena ka obrazovanoj i naučno i filozofski pismenoj javnosti, bez obzira koliko mala bila ta ciljna grupa. Jer, nasuprot vulgarnim marksističkim idejama o prelasku kvantiteta u kvalitet, ta ciljna grupa u realnom svetu ima ključnu ulogu u formulisanju i sprovođenju svih ključnih društvenih projekata i aktivnosti. Nedostatak shvatanja te jednostavne činjenice proističe iz još uvek u mnogim krugovima dominantnog srednjevekovnog pogleda na ekonomiju i svet uopšte u kome se ne shvata da pojedinac sa savremenom tehnologijom može proizvesti više vrednosti od hiljadu ljudi sa drvenim plugovima. Dakle, promocija i popularizacija nauke mora biti jednim svojim značajnim segmentom okrenuta ciljnoj grupi obrazovanih nespecijalista u oblasti o kojoj se govori ili piše. Lako je to ilustrovati na par poznatih primera; jasno je da čovek ne mora imati doktorat iz matematike ili fizike ili neurofiziologije da bi razumeo Penrouzovo remek-delo popularne nauke Carev novi um, ali je podjednako jasno da, sa ponekim ekstremno retkim autodidaktičkim izuzetkom, ona polovina stanovništva naše zemlje bez srednje škole (49,5% prema poslednjim podacima Zavoda za statistiku) neće tu pronaći nikakvu vrednost. Taj segment obrazovanih nespecijalista i sadržaja usmerenih kanjima je danas veoma zapostavljen, kao medijski neprivlačan, a naročito u sredinama kao što je Srbija gde je broj obrazovanih ljudi generalno daleko ispod evropskog proseka (i lepih želja “patriota”).

Naravno, naslov ovog teksta je preterivanje, ali hiperbola je neophodna za istinsku provokaciju i kritičku diskusiju. Daleko od toga da se ne treba truditi da se ostvari onaj Ajnštajnov maksimum, “najjednostavnije moguće”. I naravno da ne treba propustiti priliku da se osude svi oni naivni pokušaji da se široj javnosti predstave stvari koje ni autor ne razume dovoljno, te svoju priučenost nadoknađuje nerazumljivim žargonom. Nerazumljivost koja potiče od lošeg stila nema nikakvog opravdanja; ultimativno, ona je posledica slabe pismenosti i odsustva studiranja dobro poznatih primera sjajnog naučnog pisanja, kako u tehničkim, tako i u popularnim delima. Samo neki od poznatijih primera su Galilej, Darvin, Edington, Fajnmen, Medavar, Hojl ili Guld. U potpunom nepoznavanju ove velike humanističke i literarne tradicije cveta preterano pojednostavljivanje zarad nebulozne “razumljivosti”, maligna pojava u pisanju o nauci, koja se previše često prećutkuje, delom iz kukavučluka i neopravdanog (straho)poštovanja naučnika prema medijima.