Istraživačka stanica Petnica je sada već veoma poznata kao jedna od „oaza naučnog razmišljanja“ u našoj zemlji. Njen značaj je istican u medijima, po potrebi, a različite ustaljene sintagme, kakva je i pređašnja, se koriste da bi se pokazala njena prava vrednost. U samoj stanici mladi istraživači mogu da se bave naukom u okviru različitih oblasti, bilo prirodnih, bilo društvenih, u skladu sa onim što se i inače radi u naučno razvijenijem svetu.

Ipak, upravo zbog te svoje jedinstvenosti prilikom praćenja tokova razvoja i promene teorije i filozofije nauke i naučne misli uopšte, a ona se trenutno posvećuje interdisciplinarnosti, Petnica ne bi bila Petnica kada ne bi organizovala interdisciplinarni seminar. Problem, ako se problemom može zvati, deljenja nauke na discipline čije su granice od jakih žica i čvrstih zidova nije se javio samo jednom u istoriji njenog razvoja – podele nastaju jos u antici, s Aristotelom i trivijumom i kvadrivijumom, ali prve prave diferencijacije se mogu naći kod Galilea Galileja, pa opet u XIX veku.

I tako se mi, svako u okviru svojih disciplina, trudimo da objasnimo svet oko sebe, ili unutar sebe, i da nađemo odgovore na specifična pitanja u okviru tog sveta. Ali da li bismo mogli da pristupimo nekom drugom svetu koristeći se samo jednom naučnom disciplinom? Šta bi se desilo ako bismo, iznenada, bili stavljeni pred zadatak opisivanja jedne potpuno nepoznate celine? Upravo to je bio zadatak za polaznike seminara „eXploratorium“ u Petnici. Okupljeni su polaznici sa različitih seminara da bi rešili zagonetku sa „drugog sveta“. Ukratko, primljen je signal iz jednog drugog zvezdanog sistema i taj signal treba dekodirati i interpretirati, o mestu slanja otkriti što je više moguće, kao i o samim pošiljaocima i razlogu slanja poruke. Jasno je da jedan čovek, pa čak ni grupa ljudi istog obrazovnog profila, ne može to da reši. Tokom rada sa grupom ljudi nisam, ni u jednom trenutku, osetio dovoljno poznavanje materije da bih mogao sam da se posvetim nekom aspektu problema, već uvek samo neophodnost konsultacije i pogleda s posmatračke pozicije koju pruža i drugačija nauka, a takav utisak sam stekao i o radu svojih kolega.

Okrećem se osećaju koji mi se javio kad sam se vozio autobusom kući. Stali smo na semaforu i pomislio sam – šta ja to vidim? Kada bismo tako nešto jednostavno kao što je jedan semafor i čoveka koji se u skladu sa znakom ponaša posmatrali u disciplinarno diferenciranim delovima, videli bismo gomilu mehaničkog krša, fizičkih zakona, bioloških funkcija, ali i socijalnih pravila i simbola i mnogo toga još. Ali taj semafor nije ništa od toga, već jedino sve to zajedno i kao takva celina se i treba posmatrati.

Ono što je ostalo jasno nakon ovog veoma važnog, a posebno interesantnog iskustva, je da treba da se ponašamo i posmatramo svoj predmet istraživanja u sklopu celine kojoj pripada i objašenjenja nuditi u, barem, dosluhu sa drugim disciplinama, dok je Petnica još jednom pokazala da je i dalje u naučnom vrhu Srbije, pogotovo kad su mladi u pitanju.