Šta je informacija?

Sta je informacija? Domen: Lingvistika

Mirjana Mandić

U lingvistici je pojam informacija izveden iz matematičke teorije komunikacije. Ideje izvedene iz teorije informacija (prvobitno formulisane u knjizi The Mathematical Theory of Communication (Shannon, Weaver 1949), primenjuju se u analizi količine informacija prenesene raznim osobinama zvučnih talasa (fonetika), u proučavanju predvidljivosti raznih delova rečenice (gramatika), u primenjivanju pojma izbora među alternativama u analizi semantičkih kontrasta (semantika).

Neki lingvisti ovaj pojam upotrebljavaju kao osnovu za teorijsko objašnjenje strukture poruka. Pretpostavka je da govor ispoljava „informacionu strukturu“ sa formalno odredivim „jedinicama informacije“. Analiza strukture informacije je složena. Obuhvata analizu na nivou intonacije, jer se intonacijom saopštava mnogo šta novo i ono što je od ranije poznato u značenju iskaza. Promenom intonacije možemo menjati informacionu strukturu iskaza. Važan element u analizi jeste razlikovanje nove i date informacije.

-Uloga konteksta u prenošenju informacija: promenom konteksta različite rečenice dobijaju drugačije značenje i prenose različite informacije
-Uloga primaoca i pošiljaoca u prenošenju informacije
-Namera da se informacija prenese

Primer:
Rečenica SINOĆ JE POČEO FEST nosi različitu informaciju u zavisnosti od toga koji element je pod fokusom (naglašen), ali i u zavisnosti od konteksta upotrebe.

1. A: Jedva čekam otvaranje Festa.
B: SINOĆ je počeo Fest./ Fest je počeo SINOĆ.
(= Zakasnio si na otvaranje.)

2. A: Kod Sava centra sinoć nije bilo mesta za parkiranje.
B: Sinoć je počeo FEST.
(= Puno posetilaca na Festu koji su došli kolima uzrokovalo je gužvu)

Informaciju mogu da prenesu različiti tipovi jezičkih jedinica: reč, sintagma, rečenica, diskurs.
- Kombinovanjem jedinica nižeg reda formiramo jedinice višeg reda (kombinujemo glasove u reči, reči u sintagme i rečenice, sintagme u rečenice, rečenice u diskurs). Broj elementa koji se kombinuju je konačan (glasova i reči), dok je broj rečenica beskonačan.
Kako je informacija upakovana u ove jedinice, odnosno koja su sredstva dostupna govorniku nekog jezika (pošiljaocu) da bi se sagovorniku (primaocu) ukazalo na status informacije koja se uvodi u diskurs?

Informaciona struktura: intonacija
Praška lingvistička škola, period pre Drugog svetskog rata; Hallidey (1967)
Nova informacija – ona informacija za koju govornik veruje da je sagovorniku nepoznata.
Data informacija – ona informacija za koju govornik veruje da je sagovorniku poznata.
Intonacija u mnogim jezicima signalizira koja je informacija data, a koja je nova.
Redosled informacija je najčešće sledeći: data-nova informacija (Fest je počeo sinoć.)

Informaciona struktura: sintaksička forma
Neka sredstva kojima se markira data informacija: zamenice, nulti subjekat, određeni/neodređeni član …

Primeri:
a. Nikad to nije učinila.
b. Ona je došla sa Markom.
c. Došla je sa Markom.
d. I tried to catch the dog.


Pitanja:
Iako je prenošenje informacija putem jezika jedno od najvažnijih svojstava ljudske vrste, kojim se još „sredstvima“ prenose informacije?

Prenošenje informacije nije svojstveno samo ljudskoj vrsti. Ko sve komunicira i kako? Koje su prednosti prirodnih ljudskih jezika?

Literatura:
Kristal, D. 1999. Enciklopedijski rečnik moderne lingvistike. Beograd: Nolit.
Kristal, D. 1996. Kembrička enciklopedija jezika. Beograd: Nolit.
Brown, G. & Yule, G. 1983. Discourse Analysis. Cambridge University Press.

Šta (ni)je informacija u fizičkim naukama?

Informacija je po mnogo čemu postala ključni koncept čitave nauke. Sa stanovišta fizičkih nauka, dva razvoja su najznačajnija za savremeno razumevanje koncepta informacije: (1) razumevanje da informacija ima svoju termodinamičku cenu koje je proisteklo iz analiza klasičnog misaonog eksperimenta sa Meksvelovim demonom, a do koga su sredinom 20. veka došli Silard, Brijuen, Landauer i Benet; (2) uvid da je čitav materijalni svet otpočeo u stanju izuzetno niske entropije i niske složenosti (opisiv sa veoma malom količinom informacija), koja je sledila iz pobede relativističkih kosmoloških modela ("Velikog praska") nakon 1965. godine. Ova dva ključna uvida nam otvaraju put za objedinjeno razumevanje evolucije čitavog materijalnog sveta i procesa kompleksifikacije, tj. nastajanja sve složenijih i složenijih struktura (u koje spadaju i živa bića i, ultimativno, inteligentni posmatrači). Ova složenost se u današnjoj eri računarskih nauka može kvantifikovati korišćenjem neke od razvijenih teorija kompleksnosti (npr. algoritamska teorija informacija, koju su razvili Kolmogorov i Čejtin). Ovo je vidljivo i u dramatičnom razvitku novih disciplina poput kvantne informatike ili kvantnog računarstva. Sa druge strane, jš od doba Ludviga Bolcmana poznato je da je samo delić ogromne količine raspoloživih informacija uistinu i koristan u fizici; kako znati da odbacimo zilione bitova redundatnih i suvišnih podataka jedno je od večnih i najznačajnijih metodoloških pitanja - i ne samo u kontekstu prirodnih nauka. Dakle, na ovaj ili onaj način, postoje dobri razlozi za činjenicu da su, naročito u poslednjih četvrt veka, sve glasnija shvatanja koja smatraju da je upravo informacija, a ne više materija, energija ili čak i prostorvreme, centralni koncept fizičkih nauka. I ne samo to: ovaj koncept ne samo što objedinjuje naizgled različite discipline u okvirima fizičkih nauka, već predstavlja i odličnu platformu za plodotvorni interdisciplinarni dijalog, naročito sa oblastima kakve su nauke o životu, kognitivne nauke, pa i računarske i druge primenjene nauke.

Šta je informacije? Domen: Biomedicina

Svaka ozbiljna definicija „živog” kao polaznu tačku uzima svojstvo da ono poseduju, za razliku od ne-živog, skup procesa kojima uspostavljaju i održavaju, najpre strukturu, a zatim i specifičnu funkciju¹. Ipak, ovo inherentno svojstvo živog da u sebi sadrži određeni proces(e) i ostvaruje neku specifičnu funkciju, ne razlikuje ga u potpunosti od drugih „procesabilnih” formi postojanja.

Veštačka inteligencija, na primer, formalno predstavlja određeni skup algoritama, manje ili više složenih, organizovanih tako da na izvestan način „imitiraju” biološke sisteme i njihove funkcije, a često ih u značajnoj meri i prevazilaze². Iako je VI danas široko rasprostranjena, a njen progres je eksponencijalan, toliko da pojedini smatraju da je pitanje trenutka kada će granica između ljudi i mašina nestati³, većina ljudi će reći da VI, ma kako složena bila, nije živa.

S druge strane, ni svi organizmi ne pokazuju punu „živost“. Pojedine vrste na specifičan način reaguju na promene okoline (temperaturu, vlažnost, jonski sastav) i uspevaju da na određeno vreme zaustave metabolizam i pređu u stanje kriptobioze⁴.

Ono što dopunjuje ovaj dinamički princip kada govorimo o biološkim sistemima odnosi se na svrhu procesa koji se u njima dešavaju.

Rast, razvijanje, sposobnost reparacije i razmnožavanje, ostvaruju se u termodinamički nepovoljnim uslovima za biološke sisteme. Oni mogu da opstanu samo uz znatan utrošak energije. Stoga, tokom evolucije razvili su se manje-više stereotipni i veoma robusni mehanizmi za regulaciju ćelijske funkcije⁵, takvi da ostvaruju efekat uz minimalan utrošak energije. Evolucija funkcija organizma u prirodnom odnosu sa informacijama iz spoljne sredine vice versa pratio je i razvoj strukture. Od jednoćelijskih, sve do složenijih višećelijskih organizama.

Usaglašavanje funkcije i strukture živih bića, ostvarila se temporalnim sumiranjem informacija o delovanju drugih, starijih evolutivnih procesa, fizičkih, hemijskih i geoloških.

Brojne nedoumice o prirodi ovih odnosa dodatno komplikuje i činjenica da su nama poznate strukture, čak i one najkonzervativnije, tj. one koje „u sebi” osim informacije o organizmu, nose i informaciju o sopstvenoj strukturi i funkciji (npr. DNK), zapravo isključivo proizvod „ove” evolucije, u svetu kakav mi trenutno poznajemo. To znači da je mogao da se desi i neki drugi scenario. Tada bi smo imali umesto 20 recimo 40, 80 ili neki drugi broj aminokiselina, na primer. Moguće je čak da ugljenik ne bi bio osnovni gradivni element biološkog sveta, već silicijum ili neki drugi elemet. Mogli bismo čak i da uzmemo ekstremno stanovište, po kojem bi sama informacija, predstavljala tj. u samoj sebi sadržala i svoj „životopostojni” entitet, tj. bila bi živa, itd.

Sa praktičnog aspekta ova pitanja su nainteresantnija u medicinskim naukama. Fiziološki koncept homeostaze ima centralno mesto u teoriji milieu interior (unutrašnje sredine). Ova teorija govori o tome da je struktura održiva (med. zdrava) samo ukoliko je promena njenih bio-parametara pod uticajem spoljne sredine, takva da ne prevazilazi opseg kontrolnog mehanizma.

S druge strane, pravilno prihvaćeno a- vitalističko shvatanje prirode bioloških procesa, jasno ukazuje da ovi mehanizmi mogu samo i jedino da registruju promena karakteristične informacije (u vidu: EM zračenja, mehaničkog pritiska, hemijskog delovanja itd.). Ostaje do izvesne mere nejasna priroda mehanizama koji su uključini u selekciju informacija koje su od značaja za organizam. Kakva je priroda „specifičnog patogena”, za koji je poznato da kod jedne osobe dovodi do bolesti, a kod druge ne. Kao i brojne druge okolnosti od kojih u punoj meri može da zavisi dijagnostika i terapija bolesti.

Život je uvek, a posebno u savremenom dobu, podrazumevao veliki broj najrazličitijih informacija sa kojima naši homeostatski mehanizmi svakodnevno dolaze u kontakt. Sposobnost da se interpretiraju i da se na njih reaguju, poseban je izazov, ako znamo da im je smisao da po svaku cenu očuvaju strukturu organizma. Kada se desi disbalans, klinički se manifestuje bolest. Tek suptilana analiza prirode informacija koje organizam registruje, pre nego površne i uopštene preporuke zasnovane na često nepouzdanim korelacije daju nam uvid u dubinu i značaj veze između ljudskog tela i okoline.

1. David Sadava et all, Life: The Science of Biology.

2. Scientific American, Understanding Artificial Intelligence.

3. Ray Kurzweil, The Singularity Is Near: When Humans Transcend Biology.

4. David A. Wharton, Life at the Limits: Organisms in Extreme Environments.

5. Hiroaki Kitano, BIOLOGICAL ROBUSTNESS (www.nature.com/reviews/genetics).

Шта (ни)је информација у историографији

За историографију СВЕ је информација. Подаци о паду Берлинског зида и уједињењу Немачке; о климатским условима и жетви у Европи 1847; најезда кромпирове златице у Ирској 1845; врсте лечења у душевним болницама 18. века; религијске идеје Мартина Лутера, политичке идеје Никола Макијавелија; архитектура катедрале у Шартру или манастира Високи Дечани; сексуалне навике Пабла Пикаса, Сулејмана Величанственог или римског цара Тиберија... Историја више није само прича о ратовима, државама, нацијама и «великим људима». Још од револуције коју је у светској историографији извела француска школа Анала, историчари покушавају да реконструишу ЦЕЛИНУ људских искустава, они завирују свуда, «гурају нос» у све науке, својим добродушним, аматерским питањима досађују социолозима, антрополозима, лекарима, психолозима, физичарима, лингвистима, географима... У нападима самопоуздања размећу се тврдњама да се не баве само прошлошћу, него, у подједнакој мери, и садашношћу, па и будућношћу...

Али и историчари морају да разлуче битно од небитног, да у то море информација унесу некакав ред. Главно је: врста питања које историчар поставља изворима (сведоцима прошлости и носиоцима информација, који могу бити усмени, писани, ликовни...) Ако се бавим распадањем Југославије, мене детаљи о југословенској рок енд рол сцени из седамдесетих неће занимати у подједнакој мери као они о «новом таласу» из осамдесетих; све то мање ће ме занимати од економског стања Југославије пре распада, или од детаља спољне политике уједињене Немачке или Јељцинове Русије. Једном речју, све је извор информација, али све нас подједнако не занима. Ми правимо избор, одлучујемо о томе шта ЗА НАШУ ТЕМУ јесте а шта није, или је мање битно. Ми одлучујемо у ком тренутку ћемо рећи – стоп, сада имам довољно доказа за своју велику, оригиналну и генијалну тезу, више ми не треба. Није ли тако и у осталим, па чак и у природним наукама? Одговор на то питање могу да дају само сусрети и сарадња са колегама и пријатељима. Дођите на КОЕД!

Šta je informacija u psihologiji

Centralna tema psihologije je proučavanje izrazito sofisticiranog sistema za primanje, preradu i čuvanje informacija. Iako se psihologija interesuje
i za (1) čula koja detektuju informacije i prevode ih (iz zvukova, svetlosti, mirisa, ukusa, dodira…) u jedinstven jezik čulno-nervnog aparata (nervne impulse)
i za (2) mozak sistem za preradu, čuvanje, korišćenje pa i kreiranje informacija, nas u psihologiji pre svega zanimaju (3) algoritimi koje opisani hardware podržava pri procesiranju informacije.

Pod informacijom se podrazumeva saopštenje o događaju X ili o stanju X nekog sistema. Mera količine informacija definisana je u matematičkim teorijama iz prošlog veka (Andrej Kolmogorov 1929, Clod Shannon, 1948). Osnovna jedinica je binary digit (bit), a količina informacije koju nosi pomenuti događaj X je zapravo neizvesnost od X. To znači da veliku informativnu vrednost za nas imaju događaji koji baš i nisu mnogo verovatni. Pri bacanju fer novčića imamo verovatnoću da padne pismo ili glava, i ni jedan od pomenuta dva događaja neće nas mnogo zaprepastiti (verovatnoća svakog od njih je približno 0.5, a količina informacije je priblžno 1 bit). Medjutim, događaj koji bi nas pri bacanju iznenadio je da novčić ostane da stoji po strani bez da padnu pismo ili glava (ovaj događaj ima izrazito malu verovatnoću i kao takav nosi izrazito veliku količinu informacije), te bi o ovom informacijski nabijenom događaju rado pričali prijateljima. Događaj koji bi nas sasvim prenerazio je da novčić uopšte ne padne (događaj za koji smatramo da na Zemlji ima verovatnoću blisku nuli i stoga informacionu vrednost blisku beskonačnosti). Ne samo da bi o ovome pričali prijateljima već i pisali Science-u ili Nature-u!

Pošto postoji ovakav jednostavan obrnuto proporcionalni odnos informacije koju nosi događaj i njegove verovatnoće, možemo reći da je mozak razvio algoritme koji rade sa verovatnoćama događaja (ili verovatnoćama stanja sistema) i na taj način čuvaju informacije o svetu. Mozak reaguje na verovatnoće tako što mu treba manje vremena da obradi češća stanja sitema (na primer brže prepoznajete lica ili reči koje ste mnogo puta videli/čuli).