16. aprila 1943. godine, dok je radio u svojoj laboratoriji na sintezi novog eksperimentalnog leka za firmu Sandoz, mladi švajcarski naučnik Albert Hofman počeo je da se oseća veoma čudno. U svom dnevniku je zapisao: „Obuzeo me je neverovatan nemir, pomešan sa lakom nesvesticom. Kod kuće sam legao u krevet i potonuo u stanje opijenosti koje nije bilo neprijatno, karakterisano izuzetno stimulisanom maštom. U stanju nalik na san, sa zatvorneim očima (jer mi je dnevna svetlost bila neprijatno blještava) video sam neprekidan tok fantastičnih slika, izuzetnih oblika uz intezivnu, kaleidoskopsku igru boja. Nakon neka dva sata ovo stanje je otišlo samo od sebe. Šta li ga je izazvalo?“ Tri dana kasnije, tog čuvenog 19. aprila 1943. sumnjajući da je to stanje izazvano hemikalijama sa kojima je radio, pretpostavio je da je hemikalija u pitanju upravo taj novi eksperimentalni lek – dietilamid lizergne kiseline (LSD). Da bi svoju tvrdnju proverio, uzeo je namerno 250 mikrograma ove supstance, jer je procenio da je to minimalna doza koja može da iskaže dejstvo. Danas se zna da je minimalna doza preko deset puta manja od te koju je on uzeo. Za manje od pola sata osetio je isti onaj nemir koji je osetio tri dana ranije. Zamolio je svojeg asistenta da ga isprati do kuće, a kako je u toku bio rat, bila je zabranjena upotreba motornih vozila radi štenje benzina, pa su do Hofmanovog doma krenuli biciklima. Tu vožnju biciklom Hofman je kasnije mnogo puta prepričavao i pisao je o njoj kao o najznačajnijem događaju u svom životu. Iako su relativno brzo stigli do Hofmanove kuće, njemu je ta vožnja trajala jako dugo. Tokom vožnje nemir se jako pojačao. Sada nije bilo sumnje da je LSD odgovoran za stanje u koje je pao pre tri dana. Osetio je kako gubi razum. Po dolasku kući pojačao se osećaj nesvestice i više nije mogao da stoji. Seo je na kauč. Simptomi su se sve više pojačavali. Emotivne promene koje je osetio ukazivale su mu na to da umire iznutra. U svojim razmišljanjima odjednom je osetio jaku grižu savesti zbog toga što se nije pridružio svojoj supruzi i deci tog dana na izletu. Bilo mu je krivo što će poludeti ili čak umreti i što će ženu ostaviti samu sa decom. Poslao je svog asistenta kod komšinice po mleko, jer je znao da je to univerzalni protivotrov i nadao se da će ublažiti njegovo stanje. Takođe je poslao i po svojeg doktora. U narednom periodu njegovi simptomi su dostigli vrhunac. Kako je kasnije opisao u svojoj knjizi „LSD – moje problematično dete“, bio je siguran da ga je obuzeo demon koji mu ubija dušu. Dok je doktor došao najteži simptomi su već prošli. Kada ga je doktor uverio da nema nikakvih nenormalnosti u funkcionisanju njegovog organizma, Hofman je pošeo bolje da se oseća. Njegove halucinacije su postale prijatnije i umerenije. Vizuelne iluzije u svim bojama i oblicima pratile su njegov tok misli i emocije. Do kraja dana njegovo metalno stanje se stabilisalo. Sutradan ujutru osećao se izuzetno dobro i osveženo, kao da je ponovo rođen. Blag fizički umor ga je podsećao na intenzivne događaje od prethodne večeri. Svega se sećao do najsitnijih detalja. Ushićen zbog svojeg otkrića, Hofman je svoje rezultate javio svojem profesoru i pretpostavljenima. Nakon inicijalne skepse, ponovljeni eksperimenti koje su njegove kolege sprovele na sebi uklonile su svaku sumnju. Time je zvanično otkriven LSD, dietilamid lizergne kisleine, jedinjenje koje je imalo potencijal da postane najefikasnije psihoterapeutsko oruđe u borbi protiv depresije, migrene, poremećaja post traumatskog stresa, opsesivno kompulzivnog poremećaja, bolesti zavisnosti i mnogih drugih poremećaja, kako fizioloških i psiholoških, tako i socijalnih. Nažalost, prekomerna, nekontrolisana i štetna zloupotreba tokom šezdesetih godina prošlog veka dovela je do straha kod širokih narodnih masa i rezultovala je zabranom proizvodnje, upotrebe i prometa LSD, na štetu celog čovečanstva.