By: Milan Ćirković

From: Astronomska opservatorija Beograd, Katedra za Fiziku Univerzitet u Novom Sadu

When: 8.5.2010 u 18h

Where: u Svečanoj sali Filozofskog fakulteta u Beogradu (Čika Ljubina 18-20)

Audio: 

Presentation:

Resume:

Istorija nauke je dobrim delom istorija naučnih revolucija, a jedna među njima ima naročito povlašćen položaj. Tokom prošle, 2009. godine se pod pokroviteljstvom UN i UNESCO-a obeležavala Međunarodna godina astronomije u čast 400 godina od Galilejevog pronalaska teleskopa i potonjih spektakularnih astronomskih otkrića koje je učinio 1609. i 1610. godine. Na prvi pogled doista nije neophodno tražiti neki dublji smisao ovog jubileja, s obzirom na niz tako senzacionalnih otkrića kakav se verovatno nikad neće ponovo ostvariti u istoriji nauke. Kud god je pogledao, Galilej je pronašao dramatične novosti: krateri, planine i “mora” na Mesecu, Jupiterovi sateliti, Saturnov prsten, Sunčeve pege, zvezde u Mlečnom putu... Svako od tih otkrića ponaosob bilo bi dovoljno da ga uvrsti u najznačajnije naučnike u istoriji. Zajedno, ona predstavljaju epohalnu osnovu potpuno nove nauke. Međutim, dublji razlog zašto slavimo upravo taj trenutak u istoriji nauke nije sama faktografija Galilejevih otkrića, već činjenica da su upravo ona, naročito otkriće Jupiterovih satelita i Venerinih mena, omogućila empirijsku diskriminaciju između starog geocentričnog i novog heliocentričnog modela sveta, te predstavljaju ključan momenat u najvećoj revoluciji u istoriji ne samo astronomije, već i svih nauka, pa i opšteg čovekovog pogleda na svet – Kopernikanskoj revoluciji. Galilejeva posmatranja su učinila pobedu novog, heliocentričnog sistema sveta neminovnom – ona su bila onaj “jezičak na vagi” koji je odlučio u korist Kopernika u toj velikoj kontroverzi. Upravo u kontekstu Kopernikanske revolucije, koja je odavno nadišla svoj lokalni astronomski značaj, možemo sagledati čitav savremeni svet i samo postojanje nauke kao organizovane ljudske delatnosti. Stoga priča o Kopernikanskoj revoluciji nije samo lekcija iz istorije nauke, već nešto što je i dalje itekako živo, aktivno i prisutno u naučnoj svakodnevnici.</p> <p style="text-align: justify;">Jasno je da je Kopernikanska revolucija otpočela 1543. sa pojavom (na samrti autora) knjige De revolutionibus orbium celestum [O okretanju nebeskih tela] poljskog lekara, sveštenika, matematičara i astronoma Nikolaja Kopernika (prvo izdanje u Nirnbergu).1 Ima smisla tvrditi da se taj revolucionarni period okončao sa objavljivanjem jedne druge slavne knjige, Njutnove Principie 1687. godine, koja je na čvrste temelje postavila čitav svet prirodnih nauka. Ovo, naravno, ne znači da je Kopernikov heliocentrični sistem, naročito u modernizovanoj matematičkoj verziji Keplera i Njutna, bio univerzalno prihvaćen pre sredine XVIII veka i doba koje ne bez razloga nazivamo Prosvetiteljstvom. Sa druge strane, period od 1543-1687. godine se dalje može podeliti upravo na dva dela: pre Galileja i njegovih otkrića 1609-1610. i nakon toga. Pre toga, heliocentrizam je na izvestan način “lebdeo u vazduhu”, a Galilej ga je tek postavio na čvrstu empirijsku osnovu. Pre Galileja, pobornici nove kosmologije bili su bojažljiva i oprezna manjina; nakon njega, uloge su se preokrenule, te su zagovornici ptolomejsko-aristotelovskog geocentrizma, poraženi na saznajnom planu, bili prinuđeni da nenaučnim sredstvima brane – koristeći, kako je sam Galilej nažalost u sukobu sa Inkvizicijom osetio, sredstva pravne i fizičke prisile – svoj sve trošniji i slabiji sistem dogmi. Francuski istoričar i filozof nauke ruskog porekla, Aleksandar Koare je 1939. godine sugerisao termin „Naučna revolucija” za nešto opštiji period koji otpočinje 1543. i traje sve negde do Lavoazjea i Francuske revolucije u kome je došlo do pojave praktično svih disciplina koje danas ubrajamo u korpus nauke, te osmišljavanja samog naučnog mišljenja.