U poređenju sa ostalim evropskim univerzitetima, švajcarski univerziteti se nalaze u poslednjoj trećini liste po procentu ženskih profesora

Sandra Marković-Müller, PhD
Postdoc position at Biomolecular Research
Paul Scherrer Institute, Villigen, Switzerland

U poređenju sa ostalim evropskim univerzitetima, švajcarski univerziteti se nalaze u poslednjoj trećini liste po procentu ženskih profesora. Najveći gubitak talentovanih i visoko kvalifikovanih žena istraživača ustanovljen je u oblastima biomedicinskih nauka i dešava se najčešće na nivou doktorskih i postdoktorskih studija [1, 2]. Kao glavni razlog smatra se teškoća usklađivanja porodičnih obaveza sa akademskom karijerom. Pre dvadeset godina osnovan je "Marie Heim-Vögtlin" (MHV) program od strane Švajcarskog nacionalnog fonda za nauku (Swiss National Science Foundation) sa ciljem da ohrabri žene da nastave svoje istraživanje i naučničku karijeru u dugoročnom periodu. MHV program dodeljuje stipendije za doktorske i postdoktorske studije onim ženama koje su zbog porodičnih razloga prekinule svoju karijeru i na taj način im daje jedinstvenu mogućnost da se vrate u istraživačke vode, što je inače vrlo teško na ovim nivoima. Stipendistkinje fonda imaju mogućnost da smanje svoje sedmično radno vreme do 50% i dobijaju dodatni novac za troškove dečjeg vrtića. MHV program je nagrađen kao najbolji u Evropi kada se radi o uspešnoj i temeljnoj promociji žena u nauci. Pored ovog programa postoje i druge manje organizacije koje sve imaju sličan moto – “Fix the leaky pipeline!”. Međutim, i nakon dvadeset godina inicijative, statistika i dalje daje slične rezultate u Švajcarskoj. Možda bi objašnjenja za činjenice trebalo potražiti i u generalnim kulturno-istorijskim karakteristika ove zemlje vezanih za položaj žene u društvu. Jedan interesantan primer je da je pravo glasa ženama u Švajcarskoj dodeljeno tek 1971. godine. Tradicionalno shvatanje da je ženino mesto kod kuće uz porodicu široko je zastupljeno i danas, i često ne zavisi od stepena obrazovanja. U Švajcarskoj se neretko sreću ljudi koji ne razumeju da žena želi da radi puno radno vreme ako ima decu.

No, na kraju, svaka naučnica sama odlučuje o razvitku karijere najpre prema svojoj ličnoj situaciji, ambicijama i željama, pa tek onda prema okolnostima u radnoj sredini i čitavom sistemu. Moje sveže iskustvo kombinovanja uloge majke i istraživača na postdoktorskim studijama, ukazuje mi da nije jednostavno kako sam to ranije zamišljala, ali da je izvodljivo. Razumevanje i tolerancija za žene istraživače se decom mora da postoji od strane pretpostavljenih (najpre šefa istraživačke grupe) i da se one ne diskriminišu pri izboru za doktorske i postdoktorske pozicije u istraživakom timu. Veoma mi smeta često izjednačavanje bavljenja naukom sa nekom vrstom nadljudske posvećenosti, koja se ističe neograničenim radnim vremenom, žrtvovanjima i odricanjima, takmičarskom duhu. Mislim da je to osnovni razlog zašto se žene povlače iz nauke. Naučnički rad koji vodi odricanju od privatnog života – da li to mora da bude tako? Za mene je naučnik pre svega zanimanje, kao i svako drugo, i njime se može kvalitetno baviti i unutar nekih vremenskih granica, zvanih radno vreme.

Izabrala sam da se bavim naukom, jer volim istraživanje. Želela bih da ostanem u ovom poslu do najvišeg stupnja, što za mene znači da jednog dana vodim svoju istraživačku grupu. Ne bih to želela radi prestiža i statusa, već zbog samog zanimanja koje je posebno po svojim osobinama: rad u timu, rad sa mladim ljudima, konstanto okruženim novim idejama, kreativnost, radoznalost kakav će biti rezultat - taj rezultat koji će otvoriti još deset novih pitanja. Čini mi se da ima dosta sličnosti izmedju laboratorijskih eksperimenata i odgajanja deteta - u oba slučaja otkriva se i upoznaje priroda u njenoj jedinstvenosti. Rezultat se ne zna, postoje neke predstave o konačnom ishodu, postavljaju se granice u okviru kojih se ekperimentiše, ali ostalo se dešava samo po sebi i ispunjava nas  nestrpljenjem, iščekivanjima i radoznalošću. Posmatrajući mnoge moje koleginice, vidim u njima slične stavove i iskrenu ljubav prema nauci, ali vrlo retko vidim borbenost i ambicije za uspehom koji bi vodio ka visokim akademskim pozicijama. Možda žene takve ambicije i ne moraju da imaju, možda ne treba da insistiramo toliko na povećanju onih procenata. Verovatno je bitnije da sprečimo da se mlade žene totalno izgube iz sistema istraživanja. Godine u kojima se poželi osnivanje porodice su često upravo one godine kada se očekuje najveća produktivnost u naučnom radu i samim tim probojnost ka višim i stabilnim pozicijama. To je trenutak kada se žene naučnice često stavljaju u situaciju da biraju između dva puta. Ako bi se u ovim periodima ženama dalo više vremena i fleksibilnosti u organizaciji svog istraživanja, moguće je da bi nakon nekog vremena usledio drugačiji trend raspodele akademskih pozicija među polovima.

1.Women in research - 20th anniversary of the Marie Heim-Vögtlin program, Swiss National Science Foundation, 2011

2.Elisabeth Pastor, Frauen in der Wissenschaft in der Schweiz - Internationaler Vergleich, Bundesamt für Statistik BFS, 2004

Povratak na Web Koed