Jednakost polova

I ne posebno angažovanom posmatraču, neće promaći činjenica da je ukupan broj ženki homo sapiensa naspram mužjaka iste vrste na visokim akademskim  i generalno rukovodećim pozicijama u akademskom svetu nesrazmerno mali

        Aleksandar Obradović

Human beings appear to be becoming, increasingly, a peaceful form of a more aggresive ancestors

The Evolution Of Cooking - Richard Wrangham

  Svedoci smo postojane polemike u društvu o tome kakve i kolike su razlike u muškoj i ženskoj prirodi i naravno posledično njihove sposobnosti da uspešno  (ili uspešnije) obavljaju određeni posao. Na prvi pogled, u prašini nastaloj podizanjem raznih seksističkih pitanja kojima smo svakodnevno bombardovani putem medija, važno pitanje: “Zašto ima toliko malo žena naučnika”, kao da ne postoji.

Ipak, i ne posebno angažovanom posmatraču, neće promaći činjenica da je ukupan broj ženki homo sapiensa naspram mužjaka iste vrste, na visokim akademskim i generalno rukovodećim pozicijama u akademskom svetu, u nedostatku boljeg izraza, bezobrazno mali i čini se da tu nešto ozbiljno ne štima.

O razlozima koji dovode do toga, u suštini ne znamo dovoljno. Čini se da  oni odslikavaju neki(e) veoma jak unipolarni selekcioni fenomen koji, ako ni zbog čega drugog a ono iz čiste naučnjačke radoznalosti, treba detaljno proučiti i opisati.

Koliki je udeo bioloških razlika u tom selekcionom fenomenu i da li su one uopšte prisutne?

Ovaj prirodnjački pristup zanimljiv je još i kao primer na kojem se može videti kako se u javnosti pod pritiskom populističke nauke u kombinaciji sa lošom edukacionom politikom, koja promoviše memorisanje, naspram promišljanja, stvara utisak  postojanja jednostavnog biološkog uzroka ove razlike. On je prema nepisanom pravilu takav, da sustiče celu tu kompleksnost fizioloških, kulturoloških i socijalnih fenomena na jednu ravan. Najčesce genetičku, i čini da problem izgleda tako sveprisutan i složen, ne zbog svoje suštinske složenosti, već zbog toga što, kao sto svi dobro znamo, ne može se protiv sopstvenih gena, zar ne?

Problem ovog banalnog pojednostavljivanja, kada je reč o polnim razlikama i ženama u nauci, je u tome što je neistinit.

Dobro je poznato da polne razlike prevazilaze sekundarne polne karakteristike. To svojstvo ni po čemu nije jedinstveno vrsti homo sapiensa. Komparativna fiziologija i biologija ukazuju nam na izuzetnu sposobnosti jedinki da se prilagode različitim situacijama.  Primera je bezbroj. I dok se neke vrste vodozemaca u teškim uslovima sredine mogu bukvalno promeniti pol, a neke vrste sisara mogu izmenjivati rodne uloge u slučaju smrti jednog od roditelja ili čak usvajati mladunce druge vrste, čovek je razvio čitavu paletu manje drastičnih, ali jednako efikasnih metoda kojima se služi svakodnevno, kako bi osigurao opstanak. Recimo, važan aspekt opstanka je obezbeđivanje hrane i skloništa, koje naša vrsta manifestuje kroz sticanje materijalnih sredstava (u najširem smislu te reči) obezbeđenih radom.

Upravo  na ovom mestu zagovornici  kvazi-evolutivnog pristupa pokušavaju da pojedine fiziološke razlike “proizvedu” validnim opravdanjem za neku društvenu pojavu. U tom smislu često se kao primer navodi evolutivna prednost mužjaka homo sapiens-a u fizičkoj aktivnosti (lovačko-ribolovački koncept snage i veštine), naspram ženki koje ovaj kriterijum  postavlja u jednu nedefinisanu, pasivnu ulogu, kojom dominira slika socijalnog angažmana sa prizvukom drugorazrednog značaja, brige o porodici i domaćinstvu (sakupljački  koncept nežnosti i neodlučnosti). Pri tome se zaboravlja na to da je neurohumoralna specifičnost polova u kontekstu potencijalnih  bioloških prednosti mnogo više nego puki testosterone rush. I da, kada je već reč o polnim razlikama koje evolutivno idu u prilog ženama, tolerancija na bol, određene specifičnosti imunog  i kardivaskularnog sistema, imaju daleko veći evolutivni potencijal, nego kod muškaraca.

Na kraju krajeva razvoj društva i industrijalizacija značajno su smanjili značaj dominacije muškaraca u primeni fizičke snage, pa su tako drugi vidovi rada, poput recimo umnog rada postali važniji. I to se nije desilo tako skoro. Uspostavljanjem prvih stabilnih staništa i pojavom potrebe za racionalizacijom životnog prostora i namirnica,  mora biti da se svakako pojavio prostor u kojem su žene  ravnopravnije participirale. Inače ne bismo bili tu gde jesmo.

Nažalost, čini se da se tada  istovremeno uspostavila i jedna svojevrsna društvena hijerarhija medju polovina. Verovatno na temeljima istih primitivnih instikata čiji se koreni  nalaze u jednom, ljudskoj vrsti inherentnom, neurotičnom strahu od života koji neumitno ide ka svom kraju. Neprihvatanje naše konačnosti, prirodno dovodi do besa i frustracije, koja se neminovno ispoljava u nekoj formi agresivnog ponašanja. Naša kolektivna svest uobličena kroz umetnost, nauku i politiku u sebi sadrži iskru ove iskonske agresivnosti prema životu, i pored ostalog markira razliku između načina na koji polovi, sa svim svojim psiho-fizioloških sličnostima i razlikama, participiraju u njemu.

Na temelju ovoga vremenom se  razvila svojevrsnoj kompeticiji. “Eksterna kompeticija”, određena potragom za idealnim partnerom, jedan je od pozitivnih faktora evolutivnog pritiska. Recimo da je našim precima urođeni instinkt, da biraju onoga ko može više da ponese, brže da trči, mudrije da upravlja resursima i tako dalje, svakako pomogao u preživljavanju. S druge strane, prisustvo “unutrašnje kompeticije” medju polovima, insistiranje na stereotipima koji nemaju osnova u biološkim osobinama, odslikavaju jedno suštinsko neshvatanje polnih razlika i značaj njihovog postojanja, kao komplementarnog a ne kompetitivnog oblika ponašanja.

U budućnosti, ishod redefinisanja odnosa polova na kojem insistiramo može se pokazati kao značajno merilo našeg uspeha i opstanka kao vrste.

Sreća je da možemo da izvučemo pouke iz grešaka koje smo napravili u prošlosti sa rasizmom, homofobijom, ksenofobijom...ili možda ipak ne?