Knjigu američkog antropologa i etnobotaničara Vejda Dejvisa (Wade Davis), Svetlost na kraju sveta: putovanje kroz svet kultura koje nestaju, možete čitati na mnoge načine. Usput možda budete navedeni na razmišljanje o našim kulturnim vrednostima, o tome kako mi u ovoj naprednoj zapadnoj civilizaciji organizujemo naše živote, i kako nas naša kultura često na nevidljiv način usmerava u našem vidjenju sveta.

Piše: Nikola Šibalić

Gazite po pesku. Upekla zvezda. Suv vetar vas zanosi dok lutate. Dokle god vam pogled seže, nalazite se u nepoznatom, negostoljubivom okruženju. Izgubljeni ste, gladni, uplašeni. Kao biće naučeno da preživi u urbanoj džungli, ne znate kako da se izborite ni sa jednim od ovih problema. Nalazite se negde medju dinama Sahare, ili negde usred suvih kamenih pejzaža centralne Azije. U pustinji Kalahari, ili crvenim pustinjama unutar australijskog kontinenta. Za savremenog čoveka, podjednako izazovna bi bila čak i prašuma Bornea. Šta biste uradili? Verovatno ne mnogo toga ako neko ne dodje do vas. A taj neko može biti Juvasi Bušmani ili nomadi Rendili ili pleme Dinka ili Efe. Oni, za razliku od vas, neće imati jedan naziv za stenčuge razbacane tu i tamo po tom bespuću. Njihov jezik, prilagodjen da im pomogne u životu u tom predelu, ih tera da opažaju sitne, vama neuočljive, promene u reljefu kako bi se orjentisali. Detaljno znanje o staništu, vrstama koje tu žive, godišnjim i dnevnim ciklusima, im omogućava da prežive. Stanište se ponekad sastoji, čini se nama, skoro ni od čega, kao kod Inuita na Artiku. Tako, ako njih sretnete, možda nekako fizički preživite. Medjutim, to vas ne zadovoljava na duži period. Vaše okruženje je puno neizvesnosti van mogućnosti kontrole. Istovremeno, na neka pitanja koja postavljate sebi ne uspevate da odgovorite samo iz vašeg iskustva. Možda neki mir nadjete u legendama. U Amazonu, medju Barasana potomcima, čućete o džinovskoj zmiji koja je stvorila svet. Ili, na padinama Anda, Kogiji će vam pričati legendu o Velikoj majci. Postepeno učite jezik. Ako ste sa Mazatekima u Meksiku, učite kako da se zvižducima sporazumevate izmedju litica planinskih venaca. A onda, ako po vas ne dodje neko iz 'civilizacije', možda odlučite da tu potražite srodnu dušu. Moraćete ići na neku višejezičnu žurku koja se organizuje svake godine izmedju plemena u severozapadnom Amazonu. Lingvistička egzogamija, običaj da se venčate sa nekim ko govori drugi jezik, vlada medju potomcima Barasana. Živećete u nekoj kući. Tačnije, u kanuu ako ste medju Vinikina-Varao, negde u poplavljenim šumama delte Orinoka. Ili na i medju životinjama, ako ste u Keniji, medju nomadima Ariala. Ili na preko 30m od tla, u krošnjama drveća, ako ste medju Kombai i Korowai narodom u Papua Novoj Gvineji. Paletu sredstava za opijanje neću ni opisivati - i oni imaju ekvivalente kofeinu, nikotinu i alkoholu. A šta ćete u bućnosti raditi? Šta je ono što je ispred vas na putu? Narod Ajmara će vam reći da je ispred njih prošlost. Kako to? Pa, vele oni, to je ono što poznajemo, što vidimo. Budućnost nam se svima skriva iza ledja. A razvoj, napredak? Aboridžini misle da se svet sastoji od ponavljanja i održavanja ravnoteže. Baš kao i Kogiji na Andima. Zato se kod njih ništa i ne razvija, pomislićete. Možda, ali oni tako žive već hiljadama godina, snalazeći se često u veoma oskudnim okruženjima. A mi, 200 godina nakon industrijske revolucije, nalazimo da je cela planeta oskudna da bi podržala naš razvoj narednih 50 godina. I pitamo se kakav će to svet naredne generacije videti ovde.

„[Panani] Imaju jednu reč za 'on', 'ona', 'ono', ali imaju šest reči za 'mi'. Postoji najmanje osam reči za sago, jer je to biljka koja im omogućava da prežive. Deljenje je obavezno, tako da nemaju reč za 'hvala'. Mogu imenovati stotine drveća, ali nemaju reč za 'šumu'.“

Vejd Dejvis, stalni istraživač Nacionalnog Geografskog Društva (National Geographical Society), boravio je na Kanadskom Artiku, u pustinjama Severne Afrike, prašumama Bornea i Amazona, Andima i planinama Tibeta, močvarama Orinoka, divljinama Britanske Kolumbije, i nadrealnom kulturnom pejzažu Haitija, a i dan danas putuje. Odatle se vraća sa pričama o tamošnjim ljudima, koje sa velikim pripovedačkim darom prenosi čitaocima. Neću vam otkrivati detalje. Hoću samo da istaknem neka moja razmišljanja zašto iskustva tih ljudi jesu veoma značajna, čak i neophodna, svima nama. To ću uraditi iz perspektive nekoga ko želi da se bavi naukom, člana zajednice i bića svesnog budućnosti.

„Jedan entomolog je radeci na Borneu za samo jedan dan identifikovao oko šest stotina vrsta leptira i gusenica. Drugi je izvestio o postojanju preko hiljadu vrsta cvrčaka. U zbirci od četiri hiljade gljiva, mikolog je otkrio da je polovina vrsta nepoznata. Raznolikost flore nadmašuje čak i najplodnije oblasti Amazonije: u nizu šumskih oblasti, koje ukupno pokrivaju samo devet hektara, botaničar je prebrojao preko sedam stotina vrsta drveća, isto koliko je zabeleženo u celoj Severnoj Americi.”

Kao naučnik. U raznovrsnosti biljnog sveta, sveta gljiva, mikroorganizama i svega ostalog što se migolji a mi ga trenutno možda i ne zovemo nikako posebno, vidim okean neistraženih hemijskih procesa i inspiraciju za mnoge druge nauke. Na primer, francuski naučnik Pjer Potie (Pierre Potiere) iz jedinjenja nadjenih u tisi sintetisao je jedan od danas najkorišćenijih lekova za rak. A odredište jedne francuske ekspedicije fizičara, septembra 2010, su bile obale reke Aproage (Approuague), u regionu Regina, Francuske Gvajane. Tražili su inspiraciju za fotonske kristale medju insektima. Nemojte me pogrešno razumeti: ne kažem da bih se u slučaju potrebe pre okrenuo šamanu, a ne zapadno obrazovanom lekaru. Samo mislim da znanje naroda, proisteklo iz dugog i bliskog saživota sa vrstama koje nastanjuju njihova staništa, može da nas navede odakle da pristupimo tom neistraženom bogatstvu.

Osnov naše ishrane još uvek predstavljaju davno kultivisane vrste. Istovremeno, na ostrvima Mindoro na Filipinima, narod Huano, razilikuje 1500 vrsta biljaka, što je četiri stotine biljaka više nego što ih tu prepoznaju zapadni botaničari. Pomislite samo šta se sve krije u njihovim baštama u kojima gaje preko 430 različitih vrsta.

„Pored toga što su veoma efektivni u borbi protiv visinske bolesti, listovi koke imaju i izrazitu hranljivu vrednost. Bogata vitaminima, koka ima više kalcijuma nego ijedna biljka testirana u Odeljenju za poljoprivredu vlade Sjedinjenih Država, što ukazuje na njenu vitalnu ulogu u ishrani siromašnoj mlečnim proizvodima, pogotovo za majke koje doje. Takodje je nagovešteno da biljka povećava sposobnost tela da svari ugljenehidrate na velikim visinama, što je opet čini idealnim dodatkom ishrani baziranoj na krompiru.“

Arhitektonska rešenja kuća za stanovanje su takodje inspirativna. Kuće od blata Dogona u Maliju, uz sve nedostatke koje im vi možete pripisati imaju sigurno jednu dobru osobinu: termoizolaciju. Postoje čak i ideje kojih nema u našoj zapadnoj civilizaciji poput nekih navigacionih metoda Polinežana. Oni tvrde izmedju ostalog, da se grupe ostrva mogu prepoznati izdaleka, daleko na pučini, na osnovu tragova u talasima. S obzirom na ono šta su ovi moreplovci postigli, vredi neke od ovih tvrdnji izbliže istražiti. Sećanja ovih naroda nisu samo još jedna mitologija. Tu možete pronaći podatke o dugotrajnim promenama ekosistema. A jezici koje govore nisu samo skupovi reči i pravila, već tvorevine izrasle iz potreba njihove kulture.

Kao pripadnik zajednice. Čini se da naša savremena kultura, podstiče odredjene pojave. Na primer, teškoću da se na nešto usredsredimo dugo i pažljivo; gubitak osnovne radoznalosti i kreativnosti - pošto se plašimo grešaka jer nas sistematski uče da su greške kobne; trend ka šablonizovanju ljudskog iskustva; gubljenje identiteta u nepodsticanju individualnih stavova, nastalih ličnim refleksijama ljudi na pitanja o muzici, sportu, nauci, prioritetima (iako su, paradoksalno, ljudi danas slobodniji neko ikada). Jednom rečju, vidim opasnost gubljenja ljudi u modi. U onome što je Džordž Bernard Šo nazvao epidemiji indukovanoj masom.

Sa druge strane, oduševljen sam nekim društvenim rešenjima velikih problema. Pogledajte na primer nomadski način života, ili raznovrsnost verovanja. Zastanite samo na trenutak i razmislite samo gde bi mi ljudi bili danas da nema nomada. Kako bi naselili severnu Afriku, ili istražili centralnu Aziju? Svako društvo je prilika da naučimo kako idealna religija zavisi od okruženja u kome živite.

Kao biće svesno budućnosti. Mnoge stvari sa kojima identifikujemo naš savremeni život su proistekle iz industrijske revolucije. Taj dogadjaj pre oko 200 godina, nije samo uveo revoluciju u tehnologiju, već i u život ljudi. Počeli smo da živimo u velikim gradovima, dobili smo slobodu ličnosti, izgubili ponešto od zaštitničkog osećaja pripadnosti. Zbog te revolucije danas uživamo u sveobuhvatnim sistemima zaštite i razvoja - kao što su obrazovni, zdrastveni i penzioni sistemi. Dobili smo i poboljšan transport, kako ljudi i robe, tako i informacija. Medjutim, kao što primećuje predsednik RSA (Royal Society for the Encouragement of Arts, Manufactures and Commerce), Metju Tejlor (Matthew Taylor), dok razvoj jeste najbrži način da ljudima poboljšate život, ne donosi svaki razvoj poboljšanje života.

Gramzivi algoritam, koji je vodeća ideja razvoja na svetu, nije održiv na duže periode. Ekolozi znaju da svako okruženje ima ograničene resurse, koji na kraju ograniče rast svake populacije. Možemo još neko vreme misliti o razvoju kao o rastu od 5% na godišnjem nivou. Možemo širiti tržišta, grabiti preostale resurse, ubrzavati obrt novca, naterati ljude da rade više za manje. Ukoliko fizički, realan svet postane malo tržište, možemo trgovati obećanjima poput 'futures & options' (vrste derivativa). Medjutim, čak i to mora negde stati, ukoliko se samo ne uruši usled nestabilnosti koja proističe iz kompleksnosti, ili usled nezadovoljstva društva.

Naš celokupan život je oblikovan idejama o slobodnom tržištu, gde je sve roba, i gde se sve i svako može dobiti uz odgovarajuću nadoknadu. Da li ste ikada razmišljali samo koliko je besmislena ideja da neko može da kupi naftne rezerve - ne pripadaju li one svima nama? Ideja da će se tržište samo kontrolisati, zato što je podešeno da povećava finansijske prihode nekolicine, meni je smešna. To je kao mit o samoodrživom ekosistemu. Nalazimo se na autopilotu koji nas neće odvesti tamo gde želimo da budemo. Zanimljivo je da izgleda nije ničiji posao da razmišlja i odlučuje o tome kuda idemo, na tako širokom nivou. A opet, to veoma komplikovano pitanje, tiče se svih nas.

„Kada su Inuiti prvi put sreli Evropljane, smatrali su da su njihovi drveni brodovi sa ogromnim jedrima bogovi. Beli ljudi su smatrali da su urodjenici divljaci. Oboje je bilo netačno, iako su Inuiti više doprineli dostojanstvu ljudske rase.“

Trenutni sistem se ne odražava samo na budućnost, već i na svakodnevnicu svih nas. Svaka vrsta mikroekonomije, ekonimije suka, nestaje. Male trgovine, male softverske firme bivaju stopljene u velike kooorporacije. Vreme se posmatra kao proizvodni potencijal. Usled svega toga, povećavamo stres (što jeste jedan od faktora rizika za brojne bolesti), psihički ljudi osećaju neizvesnost, a u opštoj žurbi da uhvatimo korak sa igrom u kojoj ceo svet učestvuje, zaboravljamo na kraju šta i zašto radimo. Zaboravljamo one motive koje nisu ukorenjeni u zaradi, opstanku na tržištu ili rastu od 5% na godišnjem nivou. Možda negde duž tih linija nastaje i depresija i otudjenost. A istovremeno, ko može tvrditi da je ono što traže od vas zaista i dobro? Ne oslanjamo li se na taj način na mišljenje malog broja ljudi šta će biti potrebno sutra? Danas treba obrazovati ljude koji će aktivno učestvovati u svetu kroz 20 godina, a niko ne zna kakav će svet biti tada. Nije li onda bolje ostaviti prostora za veću raznovrsnost odgovora?

Ne kažem da je sistem loš. Samo kažem da nije dovoljan. Nedostaje mu humanost. Možda neke zaboravljene vrednosti možemo ponovo da otkrijemo medju kulturama koje duže postoje od naše? Merenjem svega kroz BDP dovodi do toga da stvaramo apstraktne ideje poput radne snage, a zaboravljamo da su to zapravo kompleksni ljudi, pojedinačne ličnosti. Ljudi, kojima je mnogo potrebno da budu zadovoljni. Zato danas neki, poput Kraljevine Butan, mere BNS, tj. Bruto Nacionalnu Sreću.

Ovo je samo jedno moguće čitanje ove knjige uz razmišljanje o našoj kulturi, o našim ubedjenjima i vrednostima, o nauci, o organizaciji života, o tome kako vidimo sebe i svoje ciljeve. Konačan odgovor nemam ni na jedno gore otvoreno pitanje. I znate šta? Ja želim da tako ostane. Osećam se srećnim što imamo tako bogate i različite ideje o stvarima u životu sa kojima se svi srećemo, bez obzira na kom meridijanu živeli. Na kraju, naša sposobnost da se prilagodimo i preživimo pod najrazličitijim okolnostima i jeste ono što je od nas načinilo tako uspešnu vrstu. Ako i vi čitajući knjigu budete inspirisani da razmišljate o ovome, ili već nečem drugom, to je najviše što jedna knjiga može da se nada da postigne. Imaćemo još nekoga ko će umeti da ceni raznovrsnost i da je štiti pred masovnim talasima iracionalnih postupaka koji često iz nehata i kratkoročnog vidjenja stvaraju jednostavan i jednoobrazan svet, brišući dugo stvarane ideje.

Vejd Dejvis, Svetlost na kraju sveta: Putovanje kroz svet kultura koje nestaju
Novi Sad: Prometej, 2008
Mek povez, 240 str, 18cm

---------------------------------------------------

Nikola Šibalić je student Fizičkog fakulteta, Univerziteta u Beogradu

Ako želite odmah da saznate više o ovome, pogledajte govor Vejda Dejvisa na TED konferenciji 2003 i 2008.

Beleška autora: Ideja za ovaj tekst potekla je nakon diskusije po projekciji filma "The Race for the Double Helix ", održanoj na kraju prošle sezone Koed-a čija je tema bila položaj žena u nauci. Moje ubedjenje je da nejednak položaj žena u nauci ne prestavlja neku specijalnu karakteristiku nauke, već je odraz stanja u društvu. Društva su, sa druge strane, dosta oblikovana zajedničkom kulturom, zajedničkim mitom o tome ko su i šta su. Gore predstavljena knjiga ilustruje tu ideju. Ono što jeste specifično za nauku, je to što učena društva koja se njome bave nose veću odgovornost od ostalog drustva za održavanje mitova. Pisao sam sa uverenjem da samostalno razmišljanje o pitanjima i svest o skoro nevidljivim ograničenjima u razmišljanju najbolje omogućavaju društvu da svesno dodje do dobrih odgovora. Razlike koje na kraju postoje medju nama treba da posmatramo kao bogatstvo, a ne kao priliku za deljenje u suprostavljene grupe. Tekst je nastao na predlog urednice Web Koeda za fizičke nauke, Marine Radulaški, koje me je postakla da podelim utisak o knjizi sa nesto širom publikom, na cemu joj se ovom prilikom zahvaljujem.