V. Gudac Dodić. Žena u socijalizmu, Beograd 2006, 203.

Knjiga Žena u Socijalizmu sa podnaslovom Položaj žene u Srbiji u drugoj polovini 20. veka predstavlja pionirski pokušaj da se napravi sinteza dosadašnjih istraživanja o istoriji žena u Srbiji i Jugoslaviji. Zasnovana je uglavnom na ranijim istraživanjima ove autorke, kojoj je uvek glavni fokus bio na društvenom položaju žena.

Autorka je analizirala period od 1945. do 1990. godine, sa pojedinačnim odstupanjima kada je pokušala da prikaže kontinuitete i diskontinutete sa ranijim i kasnijim periodom. Ti slučajevi su uglavnom kada se radi o zakonskoj regulativi vezanoj za položaj žena. Knjiga je podeljena u devet celina. Kroz njih je anailizan pravni položaj žene, školovanje i obrazovanje, opismenjavanje, rad i zaposlenost, brak i porodični odnosi, briga o deci, zdravstvena zaštita i učešće u politici. Kroz čitavo delo se može primetiti pokušaj da se objasni emancipacija žena nakon rata, kao jedan proces koji se dešavao u snažnom patrijahalnom društvu.

Građa koju je autorka koristila uglavnom se nalazi u Istorijskom arhivu Beograda i Arhivu Srbije. Za svoju analizu je koristila fond Gradske konferencije SSRN Beograd, i Fond Centralng Komiteta SKS. Pored toga, upotrebljeni su statistički godišnjaci i bilteni, zakoni kao i štampa „Politika“, „Borba“ i „Danas“.

U prvom poglavlju je analiziran pravni položaj žene. Princip jednakosti u komunizmu doneo je potpunu zakonsku jednakost ženama. Ustav Jugoslavije iz 1946. godine doneo je potpunu ravnopravnost ženama, čija su prava dalje proširivana drugim zakonima. Žene su dobile pravo glasa kao i sva druga politička prava koja su imali muškarci. Sledeći bitan korak bio je Zakon o braku iz iste godine, koji je doneo obavezan građanski brak. U tom građanskom braku žene su izjednačene sa muškarcima u obavezama i pravima. Na taj način je konačno prestao da važi Srpski građanski zakonik koji je diskriminisao žene. Ista prava supružnika su garantovana i prema deci, a utvrđena je procedura razvoda braka. Zakonodavci su se postarali da žene dobiju pravo na porodiljska odsustva, ravnopravno nasleđivanje imovine, pravo na usvajanja i slično. Ovo revolucionarno zakonodavstvo se nadalo da će uspeti da izbriše dotadašnje diskiminišuće norme i praksu. Nešto kasnije, 1952. godine, vlast je dala ženama pravo da same odlučuju da li će rađati decu. Te godine je abortus legalizovan, što je bio i način na koji se partija pokušala obračunati sa izvođenjem ilegalnih prekida trudnoće koji su ugrožavali zdravlje. Određeno je pod kojim se uslovima abortus može izvršiti, a tokom šezdesetih je on potpuno liberalizovan. Nakon toga, pravo žena da odlučuju slobodno o rađanju dece postalo je i ustavno načelo 1974. godine. Ovom analizom autorka je pokazala u kojoj meri je jugoslovensko zakonodavstvo po ovom pitanju bilo slobodnije od zakonodavstva u ostatku Evrope.

U narednom poglavlju Gudac Dodić je analizirala sistematski rad na opismenjavanju i obrazovanju žena nakon Drugog svetskog rata. Pošto je nepismenost bila ogromna, vlasti su ovaj problem postavile kao jedan od prioriteta. Analfabetski tečajevi su organizovani svuda po zemlji, međutim njihovi sveukupni rezultati ostaju sporni. Kroz nih je prošla više milionska populacija, ali je pitanje u kojoj meri su oni zaista osposobljeni da se snađu u svetu pismenosti. Proces opismenjavanja je trajao od početka rata pa tokom celog perioda pedesetih godina. Tek šezdesetih je on postao slabijeg inteziteta. Prema statističkim podacima, nepismenost se znatno smanjila, ali nije iskorenjena. Pored toga, postojao je i problem neujednačenog razvoja zemlje, pa su pojedini krajevi imali znatno više nepismenog stanovništa. Tokom socijalističkog perioda, za žene se otvaraju mnoga zanimanja i obrazovni profili koji su do tada bili rezervisani samo za muškarce. Žene masovnije ulaze na univerzitete, dostižu više akademske pozicije, ali pojedini profili i dalje ostaju rezervisani za njih što pokazuje tradicionalnost društva. Opstaju takozvana ženska zanimanja. Ipak, može se reći da je država za vreme svog postojanja do kraja osamdesetih, uspela da učini da se i muškarci i žene podjednako školuju.

U socijalizmu, pravo žena na rad se smatralo jednim od osnovnih prava. U skladu sa ideologijom, partija je nastojala da uključi što veći broj žena u priozvodnju. Idealna žena je postala „heroina rada“ i „udarnica“, naročito u prvim posleratnim godinama. Kasnije idealna žena postaje ženstvenija, ali i dalje ostaje bitan deo radnog kolektiva. Žene su imale pravo na istu platu za isti rad, ali je analiza pokazala da su žene svejedno do kraja perioda zauzimale manje plaćene poslove. Kao i u obrazovanju, a svakako povezano sa tim, i ovde su postojala ženska zanimanja, koja su po pravilu bila slabije plaćena.

U poglavlju Brak i porodični odnosi autorka pokušava da analizira u kojoj meri se desila destabilizacija i dezintegracija tradicionalnog modela porodice. Patrijahalna porodica se raspadala, ali su mnoge njene komponente i dalje ostajale. Sve masovnije bila zastupljena nuklearna porodica, ali žena i dalje obavlja najveći deo aktivnosti u kući i pored toga što je zaposlena. Porodični odnosi su se ipak u nekoliko stvari izmenili, samim tim što su žene mogle dobiti razvod, i dobiti brigu o sebi i deci. Isto tako, i imovina stečena u braku je bila zajednička. Situacija na terenu nije bila tako sjajna kao u zakonodatvstvu. Postojale su razne zloupotrebe, diskriminisanja i problemi sa kojima su se suočavale udate i razvedene žene. Nažalost, mnogo više nego na pojedinačne priče koje bi mogle osvetliti jedno vreme, autorka se oslonila na statističke podatke. Oni govore mnogo, ali tih 45 godina koji su ovde analizirani ostaju nerasvetljeni iz perspektive običnog čoveka.

Analizirajući društvenu brigu o deci, autorka je pokušala da ustanovi kako je funkcionisao komunistički koncept modernizacije društva koji je podrazumevao ženu radnicu. U Jugoslaviji materinstvo nikad nije imalo sporednu ulogu, ali je trebalo da bude olakšano društvenim institucijama poput jaslica i vrtića. Te ustanove su u teoriji trebale da budu dostupne svima, i da budu takve da majkama omoguće profesionalne karijere. AFŽ i druge organizacije kasnije, dosta napora su uložili da se u uništenoj zemlji posle rata stvori sistem jaslica i vrtića. Te dve institucije su bile neophodne za izgradnju socijalističkog sistema. Ipak, istraživanje je pokazalo da su te usluge u najvećem broju slučajeva koristile finansijski bolje stojeće majke. One koje su imale svest da im vrtići mogu pomoći u dnevnim obavezama. Problem je prestavljao nedovoljan broj ovih institucija i njihovo finansiranje. Jedan deo troškova je padao na leđa roditelja, što za neke nije bilo lako rešenje. Pored toga, postojalo je i tradicionalno shvatanje da se deca najbolje vaspitavaju kod kuće. Ipak, primetan je rast broja dece koje su upisane u vrtiće, kako je vreme odmicalo i kako se materijalno stanje poboljšavalo. Takođe se pokazalo da se u gradovima brže razvijala kultura i navika davanja dece u vrtiće, pogotovo što su roditelji na selu više bili vezani za kuću, a i kada nisu uglavnom su ostavljali decu starijima.

Verovatno najvažniji pokazatelj položaja žena jeste zdravstvena zaštita. Zaštiti majku i dete socijalistiki sistem je smatrao jednim od prioriteta, iako često to nije bilo lako u praksi. Odmah nakon oslobođenja, država je uložila velike napore, naročito preko svojih organizacija poput AFŽ-a da se stanje poboljša. Nizak nivo znanja o rađanju i gajenju dece, nije mogao da bude prevaziđen preko noći u ratom uništenoj zemlji. Poseban problem je bio nizak nivo opšte lične higijene, posebno u unutrašnjosti i selima. U nedostatku adekvatnih institucija koje se tek izgrađuju, država je najviše mogla da deluje putem štampe i kurseva, kako bi se zdravstvena kultura podigla na viši nivo. Organizovane su masovne akcije za prosvećivanje žena i budućih majki. Potrebno je bilo iskoreniti porođaje kod kuće, što nije bilo moguće bez institucija porodilišta. Masovni napori su ulagani, ali rezultati tokom četdesetih i pedesetih bili slabo vidljivi. Stanje je bilo povoljnije od predratnog, ali je smrtnost beba i dalje bila velika. Zdravstvena zaštita se u najvećoj meri izgrađivala iz temelja. Uloženi trud je postao vidljiv tek šezdesetih, kad se desilo da je broj porođaja sa stručnom pomoći prevazišao broj onih bez nje.

Poslednje poglavlje knjige je deo koji se bavi učešćem žena u politici. Autorka je analizirala učešće žena u skupštinama, odborima, komitetima. Pokazalo se da je učešće žena u politici najčešće bilo zadovoljavanje kvota, nego što je ženama zaista bilo omogućeno ravnopravno probijanje kroz političku hijerarhiju. Jako retko su žene dospevale do najviših državnih i partijskih funkcija. Iako se partija zalagala za veće učešće žena u politici odmah nakon rata, ti napori su većinom ostali na velikim rečima.

Knjiga žena u socijalizmu je uspela da prikaže kako su se odvijali određeni problemi vezani za žene u socijalističkoj Srbiji. Kroz različite segmente života je analiziran položaj žena i pokazan jedan modernizacijski proces koji je nastao nakon Drugog svetskog rata.

Kao mana knjige se može smatrati nedovoljno jaka teoretska podloga. Autorka uopšte nije analizirala osnove marksističkih pogleda na žensko pitanje kroz radove Marksa, Engelsa i Babela. Nije obratila pažnju ni na Lenjinove i Staljinove radove, kao i to koliki su uticaj oni imali na jugoslovenske komuniste. Nije pokušala da odredi u kojoj meri su postojale varijacije i odstupanja od teorije, kada se dolazilo do problema na terenu. Jugoslovenski komunisti su se svakako oslanjali na teorije klasičnog marksizma, a u kojoj meri i kako u ovom radu nije pokazano. Drugi problem je nekorišćenje najnovijih istraživanja društvenih teoretičara koji se bave ženama i studijama roda. Iz tog razloga, ovaj rad nije doneo nikakvu novu naučnu paradigmu u domaću istoriografiju, kada je proučavanje istorije žena u pitanju. Tako ovaj rad predstavlja sintezu već postojećih znanja u domaćoj literaturi, dopunjen uz obimno terensko istraživanje. Ipak, vrednost ovog dela ostaje. Ovo je prvi pokušaj stvaranja sinteze o istoriji žena u Jugoslaviji, i kao takav tek probija led. Na taj način, ova monografija će stajati kao polazna tačka mnogih sledećih istraživanja.