Šta je pseudoistorija danas? Šta je to pseudonauka? Nauka bi nam dala jednostavan odgovor na to pitanje – pseudonauka je ono što pretenduje na to da bude nauka, ali nije naučno utemeljeno. Isti je slučaj, dakle, sa pseudoistorijom, kao ogrankom pseudonauke. Neko bi zatim dodao i nešto o ulozi modernih medija i rekao bi kako pseudonauka samo pomoću medija i može da opstane. Ne možemo se, međutim, zaustaviti na tome – pseudonauka može postići izvesnu popularnost, a može se poistovetiti i sa nekim političkim, ali i drugim ciljevima. Jedan od zadataka nauke bi onda bio ne samo da prepozna naučnu neutemeljenost pseudonauke, već i da se „izbori“ sa tom pojavom, da svojim znanjem, pa i autoritetom, društvu ukaže na takve zablude. Onda kada nauka to ne prepozna kao svoju obavezu, onda govorimo o jednoj od mnoštva situacija kroz koje se ispoljava neka društvena kriza. Dakle, pseudonauka (u okviru nje posebno pseudoistorija) se sagledava ne samo kao nešto što je naučno neutemeljeno, već i kao potencijalna opasnost za društvo i društvenu svest. S druge strane, smatra se da s njom nema svrhe ulaziti u opsežniju raspravu, i tretira se kao jedna marginalna društvena pojava.

Opet, ne bi trebalo tu da se zaustavimo. Čovek se u današnje vreme nije sasvim odrekao svog premodernog nasleđa. I danas se često mogu zapaziti prakse iza kojih suštinski stoje premoderni koncepti. Te prakse ne podrazumevaju prekid kontinuiteta, već ispoljavanje istog na drugačiji način. Ako bismo pošli od toga i poredili današnju praksu pseudoistorije sa bavljenjem istorijom u premoderno doba, naišli bismo na suštinski iste, ili veoma slične okvire tih istraživanja i bavljenja: jednostavnost u objašnjavanju i zaobilaženje šire kontekstualizacije, fokus na fragmentima prošle stvarnosti, korišćenje savremenih vrednosnih sistema i drugih obrazaca radi objašnjavanja i ocenivanja prošle stvarnosti, nedvosmislenost zaključivanja (naročito karakteristično za modernu pseudoistoriju), mistifikacija istraživanog gradiva, epsko viđenje prošlosti.

Treba primetiti da su gore navedene karakteristike i sličnosti premodernog bavljenja istorijom i moderne pseudoistorije date pre svega u odnosu na karakteristike moderne nauke. Svaka od gore navedenih sličnosti i karakteristika počiva na nečemu što je odbačeno od strane moderne nauke. Nije, međutim, reč o jednostavnom definisanju nečega što „jeste“ na osnovu nečega što „nije“, ili obrnuto. Reč je, za pravo, o svojevrsnom paradoksu, jer i moderni i premoderni (i pseudoistrijski) koncepti razmišljanja o prošlosti imaju u osnovi isti cilj – razumevanje i objašnjavanje prošlosti (isto tako, pseudnauka i nauka imaju isti cilj – razumevanje i objašnjavanje sveta oko nas). Očigledno, ka tom cilju idu drugačijim putevima. Ali uočavanje dugoročnosti u osnov i premodernog viđenja prošlosti može biti od koristi.

Stoga, ma koliko pseudoistorija, i pseudonauka uopšte, bila marginalna pojava u današnjem društvu, na nju bi bilo vredno obratiti pažnju, u smislu shvatanja okvira njenog stvaranja i funkcionisanja, i uočavanja njenog odnosa prema nauci. Na taj bismo način došli do još jednog pristupa shvatanju krupnih promena nastalih u poslednjih par vekova na globalnom nivou, čiji smo i sami svedoci i aktivni učesnici. Radi se o jednom sukobu, konkurenciji, ali i komunikaciji dva vida razmišljanja, modernog i premodernog, koji nisu sukobljeni zbog drugačijih ciljeva – naprotiv, ciljevi su im, kao što je rečeno, isti. Ali koriste se radi dokazivanja novih ciljeva i ideala, koji su proizvodi modernog doba, i koji mogu biti sukobljeni.

Ne smemo gubiti iz vida marginalan položaj pseudonauke u današnjem društvu, jer nas baš on upućuje na vrednost izučavanja pseudoistorije, kao radikalnog oblika ispoljavanja suštinski premodernog obrazca mišljenja, ali „modernizovanog“, prilagodjenog modernom dobu. Tako bismo bolje razumeli paradokse našeg vremena, promene paradigmi i ideala.